Време „споредне ствари”

Фудбал, некада давно безазлена игра а данас поприште корупција светских размера, могао би да подигне тужбу против свих оних који га по навици вређају кад га називају „најважнијом споредном ствари на свету”. Шта је ту споредно ако владе не заседају за време мундијала, ако политичари и краљеви имају одавно резервисане карте за Рио, ако кладионице очекују да се око наредног шампионата света први пут заврти више од 1,3 милијарде евра, ако десет највећих клубова има укупан дуг од 2,2 милијарде евра, па су поврх тога међу њима и три којa „Форбс” – да парадокс буде већи – процењује да највише вреде: Реал 2,5 милијарди, Манчестер јунајтед 2,3, Барселона 1,9…

„Њујорк тајмс” и „Гардијан” недавно су открили да је један функционер Фифе примио мито од пет милиона долара за подршку Катару на гласању за домаћина Мундијала 2022, али и нови случај намештања мечева у режији светских кладионица. И зато се јуче на Фифу окомио бивши ас Дијего Марадона коме сметају такве нечасне радње, исти онај Марадона који је руком дао гол Енглезима и још се хвалио тиме на сва звона. Али, и један Мишел Платини (председник Уефе), који важи за фудбалског витеза првог реда, кад год дели лекције из морала, не би смео да заборави да се његова Француска на један мундијал пласирала на исти начин (Анри je дао гол руком Ирцима). Шта тек рећи за председника Фифе Јозефа Блатера кад говори о светлој будућности фудбала, у којем је, баш у његово време, корупција доживела своје најплодније дане.

Док свет тресе фудбалска грозница, домаћин 20. светског првенства Бразил је подељен на оне који једва чекају да њихов тим започне борбе за шесту титулу и оне који жестоко протестују против одлука владе да се толики новац троши на фудбал. У име ових других огласио се недавно и улични уметник Паоло, који је на једном зиду у Сао Паулу направио мурал на којем дете са виљушком и ножем плаче над тањиром у којем је фудбал, а на његовом другом цртежу је, поред осталог, и порука: „Треба нам храна, а не фудбал!” И док се једни позивају на значај „духовне хране” (фудбал је у Бразилу светиња), други се питају колико би гладних уста могло да се прехрани са осам милијарди евра, колико је коштала организација шампионата.

Нас неће бити у Бразилу, па с мање жара ишчекујемо овај самит најбољих селекција него Јужну Африку пре четири године. Ипак, наличје фудбала које откривају Бразилци у својој немаштини могло би и нас да наведе на слична питања: да ли је у реду да држава толико улаже у фудбал, а да фудбалски клубови Србије дугују заједно око сто милиона евра и да притом немамо репрезентацију на мундијалу. Какви су ефекти таквог улагања и да ли би тај новац могао да се употреби у боље сврхе, чак и онда када немамо проблема са поплавама.