Vreme „sporedne stvari”

Fudbal, nekada davno bezazlena igra a danas poprište korupcija svetskih razmera, mogao bi da podigne tužbu protiv svih onih koji ga po navici vređaju kad ga nazivaju „najvažnijom sporednom stvari na svetu”. Šta je tu sporedno ako vlade ne zasedaju za vreme mundijala, ako političari i kraljevi imaju odavno rezervisane karte za Rio, ako kladionice očekuju da se oko narednog šampionata sveta prvi put zavrti više od 1,3 milijarde evra, ako deset najvećih klubova ima ukupan dug od 2,2 milijarde evra, pa su povrh toga među njima i tri koja „Forbs” – da paradoks bude veći – procenjuje da najviše vrede: Real 2,5 milijardi, Mančester junajted 2,3, Barselona 1,9…

„Njujork tajms” i „Gardijan” nedavno su otkrili da je jedan funkcioner Fife primio mito od pet miliona dolara za podršku Kataru na glasanju za domaćina Mundijala 2022, ali i novi slučaj nameštanja mečeva u režiji svetskih kladionica. I zato se juče na Fifu okomio bivši as Dijego Maradona kome smetaju takve nečasne radnje, isti onaj Maradona koji je rukom dao gol Englezima i još se hvalio time na sva zvona. Ali, i jedan Mišel Platini (predsednik Uefe), koji važi za fudbalskog viteza prvog reda, kad god deli lekcije iz morala, ne bi smeo da zaboravi da se njegova Francuska na jedan mundijal plasirala na isti način (Anri je dao gol rukom Ircima). Šta tek reći za predsednika Fife Jozefa Blatera kad govori o svetloj budućnosti fudbala, u kojem je, baš u njegovo vreme, korupcija doživela svoje najplodnije dane.

Dok svet trese fudbalska groznica, domaćin 20. svetskog prvenstva Brazil je podeljen na one koji jedva čekaju da njihov tim započne borbe za šestu titulu i one koji žestoko protestuju protiv odluka vlade da se toliki novac troši na fudbal. U ime ovih drugih oglasio se nedavno i ulični umetnik Paolo, koji je na jednom zidu u Sao Paulu napravio mural na kojem dete sa viljuškom i nožem plače nad tanjirom u kojem je fudbal, a na njegovom drugom crtežu je, pored ostalog, i poruka: „Treba nam hrana, a ne fudbal!” I dok se jedni pozivaju na značaj „duhovne hrane” (fudbal je u Brazilu svetinja), drugi se pitaju koliko bi gladnih usta moglo da se prehrani sa osam milijardi evra, koliko je koštala organizacija šampionata.

Nas neće biti u Brazilu, pa s manje žara iščekujemo ovaj samit najboljih selekcija nego Južnu Afriku pre četiri godine. Ipak, naličje fudbala koje otkrivaju Brazilci u svojoj nemaštini moglo bi i nas da navede na slična pitanja: da li je u redu da država toliko ulaže u fudbal, a da fudbalski klubovi Srbije duguju zajedno oko sto miliona evra i da pritom nemamo reprezentaciju na mundijalu. Kakvi su efekti takvog ulaganja i da li bi taj novac mogao da se upotrebi u bolje svrhe, čak i onda kada nemamo problema sa poplavama.