У ред за перформанс Марине Абрамовић

Од нашег специјалног извештача

Лондон – Око 200 посетилаца чекало је јуче испред галерије „Серпентајн” у лондонском Хајд парку већ око 9 сати, а врата галерије отворила су се сат времена касније. Најпре је пуштено првих 160 посетилаца, а просек чекања је око сат времена, зависи којим темпом људи излазе из галерије. Јер време задржавања је неограничено.

У галерији је Марина Абрамовић, једноставно одевена, са својим студентима „чуварима”. У простору галерије затичемо посетиоце који стоје окренути лицем или леђима зиду, један чак лежи на поду. Неки су на малом постаменту у средини галерије, стоје, жмуре... Марина узме одабраног посетиоца за руку, хода веома споро, одведе га до неког места у галерији, тихо му шапне да дубоко дише и да буде у „садашњем тренутку”.

Маринини студенти такође воде посетиоце кроз галерију. Мени је пришла, довела ме до зида и рекла ми да дишем дубоко и да останем лицем окренута према зиду што дуже могу... И, то је то.

У галерији је тишина. Публика је за сада мирна и послушна.

На изласку из галерије питали смо посетиоце за утиске.

Робин, млади перформер-уметник из Аустралије, каже да овај перформанс Марине Абрамовић није доживео ни као посебно интересантан нити оригиналан.

„Мислим да Марина настоји да још појача дивљење према себи. Има у њој нечег смирујућег, види се да је посвећена, има леп контакт са људима, али искрено, нисам осетио ту харизму”, објашњава Робин.

Питер, рачуновођа из Лондона, сматра да овај перформанс има елементе религије, зен-будизма. „Види се да има добар контакт са публиком и да она у томе ужива, позива вас на контемплацију”, каже Питер.

Ред испред „Серпентајн” галерије (Фото М. Ђорђевић)

Зои Вилијамс новинарка „Гардијана” изашла је са утиском да је атмосфера у галерији веома религиозна, да Марина изгледа као светица.

„Мени је рекла да затворим очи, да не размишљам о прошлости, да слушам тишину, да будем у садашњости, јер ништа није важно”, утисци су новинарке „Гардијана”.

И Фара Најери из „Економиста” рекла нам је да јој се чини да ће овај перформанс бити много слабији од њујоршког „Уметник је присутан”.

Концепт перформанса Марине Абрамовић утемељен је између осталог на тибетанском схватању празнине. Празнине која је испуњена. Празнине која „звучи”, како је то дефинисала кустос галерије Софи Обрајен.

Уочи перформанса Марина Абрамовић је изјавила да се плаши британске публике која је, као је рекла, „цинична и саркастична”.

„Британци се напију током викенда и смеју се прљавим шалама. Једини начин да их ’победим’ је да будем осетљива и скромна”, рекла је наша славна земљакиња из света уметности, која и овај пут заједно са публиком тестира и своју психу, стање ума и физичку издржљивост. Јер, за њу је уметност енергија и уметност може настати ни из чега.

Описујући реакције публике широм света на њен рад, Марина Абрамовић каже да се највише плаши Јапанаца.

„У Јапану сам држала предавања и за њих је професор Бог. Јапанци су послушни, и ако им професор каже да скачу са петог спрата, они ће то учинити. Немци су хтели да дискутују о смрти, док се Мексиканци, Италијани и Шпанци веома лако расплачу.”

Марина Абрамовић свесна је могућности „грешке” односно неуспеха овог перформанса. Али, како нам је рекла, за то неће бити „крива” публика, већ искључиво уметница. „Неуспех ће се догодити уколико престанем да верујем.”

Марину Абрамовић, уметницу коју је часопис „Тајм” недавно сврстао у 100 најутицајнијих личности на свету, очекује још 63 дана „медитативног маратона”. То је управо оно што јој замерају стручњаци који јој нису наклоњени, укључујући и српске историчаре уметности: да се њена уметност претворила у маратон са елементима спектакла.