Европа без консензуса

Мало ко у Европској унији сумња да ће бивши премијер Луксембурга Жан-Клод Јункер данас постати званични кандидат за председника Европске комисије (ЕК). За време радног ручка лидери ЕУ ће донети ову одлуку, али ће им ипак мало застати кнедла у грлу. Не због менија, већ због чињенице да овако важну одлуку неће донети „у духу европског јединства”, као што су то увек чинили у скорашњој историји ЕУ.

Будући да британски премијер Дејвид Камерон ни под којим условима не жели да прихвати номинацију Јункера, одлука ће бити донета пребројавањем гласова, а неопходна је квалификована већина од 55 одсто од укупног броја држава чланица које чине најмање 65 одсто укупне територије ЕУ. Очекивани резултат је 26 наспрам два. Уколико не буде суздржан, Камерона ће подржати једино мађарски премијер Виктор Орбан.

Тако ће човек који је у својој политичкој каријери важио за својеврсни синоним за компромис бити изабран без компромиса и преко потребног европског јединства. И то на чело најмоћнијег извршнозаконодавног тела ЕУ. Одлуке о председницима ЕК деценијама су пратила политичарења и спорења, али овог пута је другачије. Овог пута разједињеност може утицати на судбину целог пројекта ЕУ.

Камеронова највећа примедба на избор Јункера јесте то што је његову номинацију заправо „прогурала” већина новоизабраних посланика Европског парламента (ЕП), а што британски премијер схвата као кршење правила да то чине лидери ЕУ. Он то види као покушај ЕП да насилно преузме моћ од 28 лидера изабраних на националним нивоима.

Вероватно би се у приватном тајном разговору са њим сагласила и немачка канцеларка Ангела Меркел и још покоји лидер који настоји да моћ европских институција буде строго контролисана од националних влада „двадесетосморке”. Сагласили би се, али то не могу јавно, јер су чак и у предизборној кампањи за ЕП обећавали да ће приликом избора председника ЕК слушати глас народа, који директно бира једино чланове ЕП. Институције ЕУ болују од демократског дефицита, те се поставља питање како сада рећи грађанима да њихов глас важи само ако европосланици мисле исто као лидери ЕУ.

Иако ће већина лидера ЕУ избором Јункера бар формално доказати да слуша „глас народа”, изолација Камерона могла би дугорочно да штети ЕУ више него да је заобиђено мишљење ЕП. Наиме, пораз Камерона, којем је и сам допринео, само додатно приближава Британију излазу из ЕУ. У светлу Камеронове најаве да ће 2017. организовати референдум о изласку Британије из ЕУ, британски евроскептици сада само добијају додатне аргументе за тезу да је Лондон обесправљен и да му Брисел увек намеће своју вољу.

Одлазак Британије сасвим сигурно није у интересу ЕУ, јер отвара Пандорину кутију. Отвара врата додатном разједињавању ЕУ. Стога је добар тренутак за неки нови компромис.