Надреалисти у кафани „Сирано”

Баш у време отварања изложбе „Авангарда: Од даде до надреализма”, која до 17. августа може да се погледа у Легату„МилицеЗорићиРодољубаЧолаковића”, у Београду је боравио Дејан Богдановић, професор персијског језика, становник Париза и човек чији је теча био један од познатих српских надреалиста – Душан Матић.Поставка на којој су представљенинадреалистичкиидадаистичкичасописикојисуизлазилиод 1916. до 1992. године, међу којима се помињу и „Путеви”, „Сведочанства”, „Дело”, „Медиала”, „Четири стране – И тако даље”, „Зенит” и други, привукла је његову пажњу и пре него што је допутовао да је види. Јер, о надреализму је слушао још као десетогодишњак, у Матићевом дому, са којим је био близак све до његове смрти.

– Као дечак сусрео сам се са публикацијом „Пет петлића”, коју су осмислили Матић и Вучо заједно, и на једној страни смело и без питања нацртао сам кућу. Теча је био одушевљен, рекао је тада да је мој цртеж сасвим адекватан ономе што су њих двојица писали. Ја сам наравно, као дете, био презадовољан – евоцира Богдановић успомене.

Наш саговорник присетио се прича о Матићевом животу, посебно преласку преко Албаније и одласку у Француску на школовање.

Једно од Арагонових писама упућених Дејан Богдановић Фото З. Кршљанин 

– Матић је у Француску дошао као избеглица. На почетку рата имао је 16 година, мајка га је послала што даље од куће да би се спасао, бежао је са српском војском. Једино о чему је водио рачуна у тој бежанији, бар тако нам је причао, била је једна књига Бране Петронијевића, коју није испуштао из руке. Бродом се пребацио у Марсељ, где су нашу децу Французи оберучке примили.

Матићево школовање и боравак у Француској, као и познанство са француским надреалистичким кругом, познати су делови његове биографије. Богдановић, међутим, осветљава мало познате детаље. Током боравка у чувеној кафани „Сирано” Матић упознаје Андре Бретона, Луја Арагона и остале и са њима остварује пријатељство, које се, истина, током година, с времена на време и прекидало, али које је трајало. Међутим, таква врста живота и веза са надреалистима нису му много помогли након повратка у отаџбину.

– Само што је добио професорско место у једној гимназији одмах је отпуштен, чим се прочуло то око надреализма. Иначе су у време краљевине тај покрет доводили у везу са комунизмом да би га касније, у време Тита, везивали за троцкизам. Све до почетка Другог светског рата теча је практично животарио, без посла, преводећи ту и тамо понешто. Рат је преживео у једном капуту, мршав, живећи са женом у стану свог таста. И таквог да упознајем, 1943, када сам из Пријепоља дошао у Београд.

Да није Матића наш саговорник вероватно никада не би научио француски, али ни многе друге ствари у животу. Како додаје, био је са њим ближи него са рођеним оцем. Наш познати надреалиста који је, иначе, волео контакт са младима, желећи да их подучава, оставио је свом нећаку прегршт цртежа, а међу заоставштином се налази и преписка са Лујом Арагоном, као својеврстан доказ озбиљних веза српског и француског надреализма.

– У једном писму Арагон помиње период током којег нису комуницирали. И нада се да ће се поново ускоро видети и размењивати идеје. Иако су многи мислили да је наш покрет личио на њихов, то није тачно. И један и други развијали су се самостално, али уз међусобну сарадњу, критику, али и подршку. И још нешто – битно је рећи да су наши надреалисти због својих идеја ишли и у затвор док су њихове колеге у Француској биле слободне. Сећам се да је Матић средином тридесетих година прошлог века малтене у кавезу транспортован при повратку из Француске, са једне изложбе. И ко га је хапсио? Његов рођени брат, пуковник наше жандармерије – објашњава Богдановић, који је и сам имао прилику да лично упозна Луја Арагона.

– Пошто ме је упознао прво ме је питао одале сам. Када сам му рекао онда је поставио кључно питање: да ли познајем Душана Матића. Шок је био обостран када сам му објаснио у ком смо Матић и ја сродству.

М. Димитријевић