Трагом прадедове фотографије

При­ча­ли су Дра­го­ми­ру Дра­шку То­па­ло­ви­ћу из Бр­ђа­на код Гор­њег Ми­ла­нов­ца да је ње­гов пра­де­да и име­њак пре­шао Ал­ба­ни­ју, у зи­му 1915. го­ди­не. При­ча­ли су му да је, у по­врат­ку, до­ја­хао у сво­је се­ло на до­бром па­сту­ву ко­га је отео од не­ког Ал­бан­ца. Сва ка­сни­ја ждре­бад у бр­ђан­ским до­ма­ћин­стви­ма по­том­ци су то­га па­сту­ва.

– Ка­ко је отео ко­ња Ал­бан­цу кад се по­сле Со­лун­ског фрон­та ни­је вра­тио пре­ко Ал­ба­ни­је? – по­сум­њао је Дра­шко у при­чу ко­ју је чуо. – Дао сам се у тра­га­ње и у др­ве­ном вој­нич­ком сан­ду­ку на та­ва­ну на­ше ста­ре ку­ће про­на­шао сам пра­де­до­ву фо­то­гра­фи­ју. Ис­кр­за­на, по­жу­те­ла, али са­свим очу­ван ње­гов лик.

Фо­то­гра­фи­ја је би­ла на по­штан­ској до­пи­сни­ци. Са на­лич­ја је, на не­мач­ком, пи­са­ло: „Рат­на за­ро­бље­нич­ка по­шиљ­ка, Ке­ниск­брик (Сак­со­ни­ја), Но­ви ло­гор”. А на Дра­гу­ти­но­вом вој­нич­ком ко­по­ра­ну се ја­сно ви­део за­ро­бље­нич­ки број 3656. И од­мах но­во пи­та­ње: ка­ко је пра­де­да пре­шао Ал­ба­ни­ју, про­шао Со­лун­ски фронт, а до­пао роп­ства и про­вео у не­мач­ком ло­го­ру не­ко­ли­ко го­ди­на? Зна­чи, пра­де­да Дра­гу­тин ни­ка­ко ни­је мо­гао да од­сту­пи са чи­та­вом вој­ском и, пре­ко Ал­ба­ни­је, до­спе на Крф и Со­лун.

– Од­лу­чио сам да ре­шим за­го­нет­ку. Оти­шао сам у кра­гу­је­вач­ки ар­хив. Та­мо за­тек­нем јед­ног стар­ца за­ду­бље­ног у па­пи­ре. Ви­дим да је то чо­век ко­ји до­ста вре­ме­на про­во­ди у ар­хи­ву и ис­при­чам му што сам до­шао. Ка­жем му да сам из исто­ри­је учио о Пр­вом свет­ском ра­ту, знам ка­ко је би­ло, али не мо­гу да ре­шим јед­ну по­ро­дич­ну за­го­нет­ку. „Ни­шта ти, мла­ди­ћу, не знаш из исто­ри­је. Не­ма то у тво­јим уџ­бе­ни­ци­ма, али ћеш сад чу­ти”, ре­као ми је, сме­шка­ју­ћи се.

Та­да је пра­у­нук од стар­ца до­знао сле­де­ће:

Кад је, по­сле По­ћо­ре­ко­вог сло­ма на Це­ру и Ко­лу­ба­ри, на Ср­би­ју уда­рио Ма­кен­зи, ге­не­рал­штаб срп­ске вој­ске је про­це­нио да ће те­шко мо­ћи да се од­у­пре аустро­у­гар­ској ин­ва­зи­ји. За­то је од­лу­че­но, по­што су Бу­га­ри пре­се­кли од­ступ­ни­цу ка Грч­кој, да се јед­на елит­на је­ди­ни­ца срп­ске вој­ске упу­ти пре­ко Ко­сме­та ка Ал­ба­ни­ји и обез­бе­ди ко­ри­дор за евен­ту­ал­но по­вла­че­ње. Она се про­би­ла до Ја­дран­ског мо­ра, по­бо­ла срп­ске за­ста­ве на оба­ли, а по­том се вра­ти­ла у Ср­би­ју. Има раз­ло­га да се ве­ру­је да су је на то при­мо­ра­ли Фран­цу­зи и Ен­гле­зи то­по­ви­ма са бро­до­ва, јер би по­вла­че­ње Ср­ба по­ја­ча­ло при­ти­сак на њи­хо­ве ар­ми­је на за­пад­ном фрон­ту. Очи­то је да та­да ул­ти­ма­тум ру­ског ца­ра за­пад­ним са­ве­зни­ци­ма да при­хва­те срп­ску вој­ску и на­род на сво­је бро­до­ве још ни­је био упу­ћен.

– Зна­чи, мој пра­де­да је био у тој је­ди­ни­ци, у по­врат­ку за­пле­нио ра­сног па­сту­ва и на ње­му до­ја­хао у Бр­ђа­не. По­том се при­кљу­чио срп­ској вој­сци, имао је чин на­ред­ни­ка, и убр­зо био за­ро­бљен. Ни­је он ни ви­део Со­лун­ског фрон­та – за­кљу­чу­је да­нас пра­у­нук Дра­шко.
Да ли је мо­гу­ће да је по­ме­ну­та из­вид­ни­ца срп­ске вој­ске, два пу­та пре­шла Ал­ба­ни­ју (не­ки ње­ни при­пад­ни­ци и тре­ћи пут), а да то ниг­де у уџ­бе­ни­ци­ма исто­ри­је ни­је за­пи­са­но? Чак ни у фа­кул­тет­ским књи­га­ма и скрип­та­ма?

– Ди­пло­ми­рао сам исто­ри­ју, до­бар део рад­ног ста­жа сам се њо­ме ба­вио, али на та­кав по­да­так ни­сам на­и­шао. Сад пр­ви пут за то чу­јем. Ме­ђу­тим, са­свим је ло­гич­но да је­дан спо­со­бан ге­не­рал­штаб пред­ви­ди сна­гу срп­ске вој­ске на­спрам аустро­у­гар­ског оку­па­то­ра, уза­луд­ност от­по­ра и по­сту­пи та­ко – ка­же исто­ри­чар Бо­ри­сав Че­ли­ко­вић ко­ме смо се обра­ти­ли да по­твр­ди или опо­врг­не Дра­шков за­кљу­чак.

Пра­у­нук Дра­го­ми­ра То­па­ло­ви­ћа се на­да да ће, по­сле об­ја­вљи­ва­ња ње­го­вог от­кри­ћа, до­бри знал­ци на­ше исто­ри­је о све­му ре­ћи сво­ју реч.