Опречна мишљења о Великом рату

Европски континент вековима је био поприште ратова, злочина, убистава, патње, уништавања сваковрсне имовине, пљачке разноврсних предмета, при чему је човек и сам постајао роба (роб). У људску свест, ко зна када, урезало се сазнање о суштини рата, које се може сместити у три речи: смрт, ватра, патња. – Овим речима Никола Б. Поповић (1939), угледни историчар, тумачи, на објективан начин, историјске чињенице, у књизи „Европски рат 1914”, коју су објавили Фондација „Радост” и представништво Републике Српске у Београду.

– За време од сто година од почетка Првог светског рата, сада га је помодно звати и Велики рат, написан је огроман број заиста научних радова, применом традиционалних метода историјске науке. Аутори су професионални историчари, разуме се, различите националности и државне припадности. Та литература настала је на језицима великих сила, учесница рата, али и на језицима малобројних народа и мањих држава где је и место историографије настале на српском језику – каже Никола Б. Поповић.

Огромна литература о наведеном рату настала је по диктату политике. Поповић не спори да су поједини аутори, без обзира на стручну компетентност, писали с истинским убеђењем да су на пољу науке, али потцењујући историјске изворе. Ту је основна грешка. Истовремено, такође велики број квазинаучника, скрибомана, плаћеника, писали су по наруџбини, свесно с тезом (тј. „истином”) унапред, понирући у кривотворење и обмане. Докази за ове тешке речи налазе се у историјским изворима првог реда, који су поменутим писцима или непознати или их прећуткују, а за сопствене тезе не износе ваљане аргументе. Тако је, на пример, истовремено са Сарајевским атентатом избачена тврдња (а добила је и облик оптужбе) да су званична Србија и Русија организатори атентата. За протеклих сто година нико није понудио ниједан доказ за то. Напротив, има и превише доказа за супротно.

Наука је универзална, не постоји национална наука, истиче Поповић, те се не може говорити да одређени научни рад одражава мишљење (поимање) одређене нације. Не постоји национални – немачки, национални – француски, национални – српски поглед, на пример, на Сарајевски атентат, али свакако да се може говорити, сасвим поуздано, о погледу немачке државе, француске државе, српске државе. Између придева национални и државни не може да постоји знак једнакости. Ова књига, писана руком српског историчара, никако није и „српски поглед”, ни у националном, ни у државном смислу.

О Европском рату, који ће постати Први светски рат (1914–1918) – његовој појави на континенталној сцени, његовим узроцима, сваковрсним предрадњама, војне, дипломатске природе, почетку борбених операција, формирању фронтова (Западни, Источни, Кавкаски, Италијански, Солунски), позиционом рату, новим оруђима (авиони, сумарени, бојни отрови), енормним људским жртвама, животу у позадини, милитаризованој привреди, дипломатској борби за нове савезнике (Бугарска, Грчка, Румунија, Италија, Сједињене Америчке Државе), глади, епидемијама, односима између Централних сила, између чланица Антанте, националним покретима у Европи, унутрашњем фронту Аустроугарске, руинирању аустроугарске власти на терену (зелени кадар), формирању српских, чехословачких, пољских добровољачких формација у Русији, уласку САД у рат (6. април 1917), Грчке (30. јун 1917), изласку Русије из рата (3. март 1918) и завршним борбеним операцијама на Солунском и Западном фронту – написан је импресиван број научних радова на више језика, утемељених на историјским врелима првог реда. Слободно се може рећи да је са становишта историјске науке та тема максимално изучена, с оградом да у науци никада ни на једну тему није стављена тачка.

Опречна мишљења о Европском рату, наглашава Поповић, нису плод науке, већ политике. Неопходно је запитати се која су то „спорна питања” и зашто су захваљујући моћном политичком фактору продрла у медије и друштвене мреже широм света. На почетку рата, првих дана августа 1914. године, знало се у Бечу и Берлину, да одговорност за рат, било локални, само са Србијом, било европски, и са Русијом и Француском, треба пребацити на противничку страну. Тако је на светлост дана изашло питање одговорности за рат и то је то „спорно питање” број један, које је већ сто година више у домену политике, а мање науке, чији се резултати не уважавају. С одговорношћу за рат повезан је и сам атентат у Сарајеву. У средишту анализирања питања нису били сами атентатори, већ и наводни инспиратори и организатори. У Бечу, већ сутрадан по атентату, „знали су” одговор. Јер, логика је била јасна: ко је „крив” за атентат, „крив” је и за почетак рата, рат у целини.

По завршетку Првог светског рата, додаје Поповић, пропагандни рат није престао. Морална начела у политици реафирмисао је амерички председник Вудро Вилсон, управо на Мировној конференцији у Паризу 1919. године, када је и формирана Комисија за утврђивање кривице за рат (шеф Р. Ленсинг). Комисија је поднела извештај 29. марта 1919. године. Закључак гласи: „Рат је испланиран од стране Централних сила, као и од њихових савезница Бугарске и Турске, и резултат је деловања остварених с предумишљајем и у намери да се исти учини неизбежним. У сагласности са Аустроугарском, Немачка је свесно радила на томе да на страну гурне бројне посредничке предлоге Антанте и осујети њена поновљена настојања да се рат спречи”.

Европски рат 1914, закључује Никола Б. Поповић, само је продужетак ратне праксе. Био је неминовност, никако случајност; он је дело Европе, а покретачи су биле средњоевропске силе, у којима је доминирала Немачка.

Зоран Радисављевић