Распарчавање Блиског истока

Сукоби Израелаца и Палестинаца, терористички напади, крваве револуције, јачање ауторитарних вођа, кршење људских права, верски сукоби, прекрајање граница... То је опис Блиског истока, који је важио јуче, важи данас, али изгледа важиће и сутра. Међутим, овај ванвременски имиџ овог региона минулих дана и недеља све јасније добија још једну нијансу у којој исламистички покрети, нарочито они екстремни, прете да вртлог сукоба убрзају и распарчавју Блиски исток.

ХАМАС БЕЗ ПОДРШКЕ АРАПА: То што тродневно примирје између бораца исламистичког милитантног покрета Хамас и израелске војске није продужено није много изненадило познаваоце прилика. Хамас је одлучан да неће прекинути са ракетирањем Израела све док не добије бар делимичну деблокаду појаса Газе, при чему у том захтеву он има неподељену подршку и умереног Фатаха. Израелска влада, пак, очигледно сматра да је сада прави тренутак да у Гази против Хамаса спроведе „Дахија доктрину”, коју је 2006. измислио командант израелске војске за северни фронт Гади Ајзенкот. Он је тада инсистирао да се либански покрет Хезболах може сузбити само бомбардовањем густо насељеног предграђа Бејрута. Предграђе Дахија Израел је сравнио са земљом а Ајзенкот је, како сведоче и америчке дипломатске депеше које је открио „Викиликс”, сматрао да што више они нашкоде становништву, то ће више обуздати Хезболах.

Актуелна офанзива „Заштитна ивица” је, чини се, примена ове контроверзне доктрине колективног кажњавања, при чему Израел настоји да искористи и околности да Хамас није баш у завидној ситуацији. Овај исламистички покрет није у милости актуелних вођа арапских земаља у окружењу, пре свега Египта који је често био дипломатски посредник између две стране. Довољно је погледати вести на египатским ТВ каналима и чути како новинари чак не желе да изговоре има лидера Хамаса Каледа Машала већ га називају вођом гангстерске групе. Осим одсуства египатске подршке, Сирија Башара ел Асада због сукоба са џихадистима немају снаге да дају подршку Хамасу, док су саудијске сунитске монархије увелико ушле у тајне договоре са Израелом у намери пре свега да у региону обуздају нарастајући утицај шиитског Ирана.

Али, Израел би требало да забрине то што је у бомбардовању Газе досад погинуло око 1900 људи, већином цивила, док је око 30.000 домова оштећено или уништено. Не само што те бројке, како истиче уредник у „Харецу” Гидеон Леви, „нису за понос него за стид”, него оне ће само осигурати да те жртве остану у сећању генерација Палестинаца који ће мислити да само оружаним отпором или терористичким нападима на Израел могу да освоје слободу. Погрешан закључак који ће само завртети вртлог насиља у којем ће нове генерације Јевреја све више мрзети Палестинце и обрнуто.

БИТКА У ИРАКУ: Погрешни закључци и процене регионалних и светских сила завртеле су и вртлог насиља у Ираку. При том, није реч само о америчком свргавању Садама Хусеина које је допринело секташком насиљу у којем се за своје парче древне Месопотамије боре Арапи сунити, Арапи шиити и Курди. Реч је и о бројним погрешним потезима западних сила које су више јуриле за нафтом него што су разумеле историјски и верски контекст региона. Поверљиве америчке депеше откривају да је у фебруару 2010. први обавештајац Сирије генерал Али Мамлук нудио Американцима да се заједно боре против џихадистичких терористичких група, попут Исламске државе Ирака и Леванта (Идил). Вашингтон је, међутим, то избегао и насупрот томе убрзо почео да финансијски помаже џихадистичке групе, које су годину дана касније искористиле народни бунт против Асада.

Вашингтон очигледно није очекивао да ће вођа Идила Абу Бакр ел Багдади прогласити калифат и муњевитом брзином освојити добар део Ирака. Придружиле су му се и борци Фронта ел Нусра и још неке групе блиске Ал Каиди, које су претходно добијале свесрдну помоћ Саудијске Арабије, Кувајта, Катара и осталих саудијских монархија. Иако на својим територијама настоје да сузбију деловање џихадистичких покрета, у региону им није сметало да финансирају такве убилачке машине јер, како сведоче америчке депеше, тиме желе да „откину главу змији”, мислећи притом на Иран.

То што су џихадисти ове недеље освојили Мосулску брану и сада могу да је затворе и оставе Багдад без воде, или пак да је скроз отворе и потопе га, говори о томе да се Ирак већ добрим делом распао а да то засад неће спречити и америчко бомбардовање џихадиста.

ГРАЂАНСКИ РАТ У ЛИБАНУ: Оно што би требало још више да забрине свет јесте чињеница да џихадисти у свом походу полако али сигурно улазе у Либан, претећи да изазову грађанско-верски рат у земљи којем хришћани чине 40 одсто становништва, муслимани шиити и сунити по 27 одсто, а више од 5 одсто су Друзи. Сунити чине већински део либанске војске тако да се у пограничном граду Арсалу заправо боре сунити против сунита. А будући да је Саудијска Арабија доставила либанској војсци помоћ од милијарду долара у борби против џихадиста, испада да је Ријад финансирао и наоружавао обе стране. Иако је Ријад у тим акцијама само желео да надигра Техеран, чини се да ће сви ови догађаји само довести до сунитско-шиитског рата на више фронтова, који ће бити немогуће контролисати ни из Ријада, ни из Техерана, али ни из Вашингтона.