Труба као терапија

Лекар из Штутгарта др Душан Миливојевић (64) уписао је прошле седмице 36. посету Драгачевском сабору трубача. Уочи сваког сабора он напушта своју ординацију у Кенингштрасе, у центру немачког велеграда, и куца на врата хотела „Златна труба” у Гучи. Није препрека ни то што је ово велико коначиште већ три лета у стечају, па не ради преко године, јер је доктор телефоном из Немачке позвао стечајног управника и резервисао за себе једини апартман, за све дане сабора.

На његову срећу, хотел је у последњи час издат угоститељу Милу Лучићу из Београда, и тако је прорадио, али само за време трубачког првенства државе. „Да могу, ја бих мојим пацијентима у Немачкој као терапију преписивао ’три дана Гуче’. Ово је лек за душу”, каже др Миливојевић.

Без сабора и трубача не може ни Жељко Обрадовић: „Кад правим план припрема у клубу, гледам да то некако буде близу Гуче и обавезно наместим два слободна дана за сабор”, причао нам је прослављени кошаркашки тренер.

„Овде има много лепоте и магије. Трубе јече из шатора, кафана и дворишта, оркестри марширају кроз гужву избацујући снажан и брз ритам који се широм јужног Балкана воли дуже од сто година”, известио је читаоце новинар лондонског „Гардијана”.

Блогер под именом „Иван из УСА” пише на интернету:„Фестивал у Гучи треба да грми и тутњи и дроби 30 дана и ноћи, тако да сви имају времена да доживе и осете шта је Србија. Да је то српска слобода! Оно што се ради у Гучи не дозвољава се у Европи и Америци, било би 20.000 полицајаца и камера на све стране. Замислите да наиђу полицајци и кажу: ’Гасите цигарете, не пијте пиво, пазите на масно, забрањено дрпање, забрањена гологузија без дозвола.’ Зато Европа и свет могу само да сањају о слободи човека. Србија је слободна душа, зар не чујете сада трубе у ушима и ’Калашњиков’ како пичи?”

Тако, ето, говоре људи за које је Гуча царство трубе, слободе и радости.

Откуда сада народњаци на истом игралишту поред Белице, зашто у трубачкој престоници певају Цеца, Кеба, Аца Лукас и Мирослав? Једноставно, естрада иде тамо где је пуно света, где је света, биће и новца, и за певаче и њихове тимове, менаџере, крчмаре, пиваре и порезнике. Та музика нити смета трубачкој публици нити је привлачи, и не можете забранити људима да дођу у Гучу и раде.

Пре ће бити да је проблем то што се српска трубачка елита више не такмичи у Гучи, јер после стицања мајсторског писма најбољи трубачи немају више право на то. Ако се таква одлука Саборског одбора промени, и у такмичарском програму, уз пристојне награде, поново појаве мајстори трубе Бобан Марковић (и његов син Марко, који се никад није такмичио у Гучи), Дејан Петровић, Дејан Лазаревић, Елвис Ајдиновић и Вељко Остојић, то би онда и у теорији и у збиљи био најјачи трубачки фестивал на свету. И више нико не би гунђао против народњака.