Кад музичари поскакују са столице

Специјално за Политику

Чикаго – Два концерта на Равинија фестивалу у Чикагу могла би се назвати „Посвете Брамсу”, мада није у питању годишњица, али је Брамс (1833–1897) одавно постао светски композитор, Немци га чак сврставају уз највеће, Баха и Бетовена.

Први концерт био је конципиран за уже кругове стручњака и заљубљеника у Брамса, јер је после Академске увертире на почетку, изведене две његове симфоније заредом, Прва у це-молу оп. 68 и најдужа од све четири његове симфоније, Друга у Де-дуру оп. 73. Лепше је било чути један од два клавирска или виолински концерт уместо још једне симфоније.

Али, издржљивост није долазила у питање, јер су гости фестивала били Немачка филхармонија из Бремена, којом од 2004. диригује Паво Јарви (Талин, Естонија, 1962), уметник велике каријере. Многи ће се сетити оца диригента, Неме Јарвија, такође, веома успешног, који је гостовао и код нас (у време Југославије).

Око Прве Брамсове симфоније, коју су дириговали и диригују сви светски мајстори, одувек су се водиле расправе чија је интерпретација боља, Фуртвенглерова, Карајанова или Бернштајнова у прошлости, све су забележене на снимцима, па постају и део наше садашњице. Кад смо личну дилему били спремни да разрешимо у овом тренутку, додајући наше оркестре и диригенте, чули смо интерпретацију која доказује да у музици, посебно у извођењу нема „последње речи“ нити апсолутне истине.

Паво Јарви је изузетно добар диригент, прецизан, великог ауторитета, велике амбиције и страсти. По његовом држању и покретима ништа се од тога не би „прочитало“. Прав, мршав, хладан, малим покретима постиже код оркестра такорећи еуфорију. Познату Брамсову Академску увертиру поентирао је химном Gaudeamus igitur која звучи на крају увертире. Нове акценте увео је у дугачком Уводу првог става Прве симфоније, на самом почетку дела, и ти акценти су динамизовали спори, епски и наративни ток симфоније која евоцира Бетовенове симфоније, најпре Пету својим тоналитетом, а онда и Девету, цитатом њене „Оде радости“ у финалу.

Мала померања у темпима освежила су материјал, чему су допринели сјајни дувачи у оркестру. Једна проседа дама за првом хорном донела је веома поетично ловачку тему коју је Брамс посветио Клари Шуман у уводу финала Симфоније. Изврстан први кларинетиста, секција перкусиониста и други солисти доградили су утиске о сјајном звуку. Међутим, оно што оставља посебан утисак јесте стално поигравање оркестра, поскакивање музичара са столица, далеко од академског става укрућених музичара који се не померају са седишта, а на шта смо најчешће навикли.

Немачка филхармонија из Бремена тренутно је један од водећих европских оркестара и свира са невероватним немиром и страшћу, а унутар деоница све ври од латентног такмичења оркестарских група и инструмената појединачно. Диригент Јарви поставио је виолине лево и десно, у средини виолончела и виоле, а иза првих виолина контрабасе – у жељи да добије потпуни стерео утисак.

У Другој Брамсовој симфонији, „пасторалној” у Де-дуру, поред сталних евокација бетовенске програмности из Шесте, између призора из лова, природе, ведрине и распеваности, Јарви је водио оркестар ка великим кулминацијама, па је здрави звук добијао на магичној ускликтаности. Посебно истакнути дрвени дувачи у овој симфонији били су бриљантни.

Следећи концерт као да се наставио на претходни, само је сада у огромном, скоро дуплираном броју инструмената наступио Чикашки симфонијски оркестар, започињући концерт са две Брамсове Мађарске игре, а настављајући са оним што смо очекивали да чујемо од Немаца, са Брамсовим Виолинским концертом у Де-дуру и нама добро знаном солисткињом из млађих дана Миријам Фрид, данас угледном професорком и менторком која се, поред солистичког, бави и камерним музицирањем и, понајвише, радом са студентима.

Управо је њен Брамс звучао беспрекорно, узорно, прецизно, пред нама се одвијао час из педагогије виолине. Високи професионализам и високе техничке и изражајне могућности красе солисткињу.

Поред Мађарских игара, затим музике Лехара и Јохана Штрауса („На лепом, плавом Дунаву“), зазвучала је на крају свита из опере Рихарда Штрауса „Каваљер с ружом“ у ревијалном, али невероватно прецизном, звучно усаглашеном тумачењу у коме су лимени дувачи, хорне, трубе, тромбони обележили све оно што раскош оркестра великог аутора оркестрације и подразумева. У темељу интерпретације појачани и повећани гудачи смештени на традиционалан начин (лево виолине, десно виолончела и контрабаси, у средини виоле) дали су тај софтани, меки и раскошан звук који Чикашки симфонијски оркестар увек пружа публици. Без обзира на стојеће овације више хиљада посетилаца, „биса“ није било.