Милион хектара земље у парлогу

Једно време српска влада је имала Национални аграрни савет, који је сачинио нацрт стратегије развоја аграра за наредних 25 година. Али тај не превише обиман акт није прочитао ни тадашњи (Ивица Дачић) ни садашњи (Александар Вучић) премијер. Да су читали – ваљда би донели одлуке о брзом увођењу нових знања и потискивању традиционалне земљорадње, нискокаматним кредитима за аграр, обиму и сврси аграрног буџета и другим стратешким питањима.

И ова влада пропустила је да разматра лоше коришћење земљишта (милион хектара у парлогу), уређење атара (комасација), постављање путне и електричне мреже, енергије (зелене, обновљиве) неопходних претпоставки за већи раст производње хране. Поменута Стратегија трасирала би пут за решење темељних питања аграра који земљораднике и Србију воде у процват.

Подржавам став премијера Вучића да ће Србија да „поштује препоруке Европске уније али неће прекидати извоз у Русију”. Али и он, као и претходници Тадић и Дачић, више су се бавили датумом за стицање статуса кандидата а потом и пуноправног члана, као и годином пријема у ЕУ, када би, ваљда, требало да нагрну силне олакшице и повластице, грантови у милијардама долара.

У Бриселу се разматрају бројна поглавља да се реформише управљање Србијом и усклади са стандардима, али ни од овог премијера још нисам чуо кад ће Србија, које године, да досегне ниво продуктивности какав постоји у Унији. Мене, а верујем и већину грађана, то више интересује. Наравно, ово се неће догодити само од себе ни преко ноћи али, управо зато, мора се без одлагања брзо кренути том стазом. Годинама говорим и, ево, понављам: и у Србији може да се живи као у богатој Европи, уколико се и код нас ради као у Европи! То је аксиом и не постоји други пут који, данас сиромашну, Србију може да доведе на европски ниво! Пример Јапана, Јужне Кореје и других економија, потврђује да богатство земље не зависи, највише и једино, од рудних резерви, већ од примењеног знања и продуктивности становништва.

Од Владе се очекује да пробуди, нову свест, наду и енергију грађана и створи дугорочно привлачне услове за привређивање. Да упрости процедуру добијања дозвола и сагласности, ангажује скромне домаће инвестиционе потенцијале (депозити дугорочне девизне штедње) и подстакне акционарство. Уз то, да привлачним пропозицијама привуче стране инвеститоре који ће у Србији, земљи с квалитетном радном снагом, остварити већи профит.

Агроиндустрија, једина обновљива привредна грана, просто вапи за таквим управљањем. Србија има сјајне услове – земљу, воду и енергију сунца – да постане велики извозник вишкова здраве, укусне хране. Да има приход у доларима и еврима, какав имају земље с изворима нафте и гаса. Овог часа у Војводини има земљорадника који у ратарству и воћарству достижу европске приносе. Они потврђују да су претходни прорачуни могући. Али таквих је стотинак а огромна већина је нископродуктивна. Примењују стари начин обраде, у стаји немају стоке па ни стајњака, а ни новца за већу куповину минералних ђубрива. До њива није доведена вода, мало има пластеника и противградних мрежа над засадима воћа. Нема задруга да мале поседнике окупе у велике пословне системе, способне за конкуренцију на страним зеленим пијацама. Ова стратешка питања још нису била на седници Владе Србије, понајмање уређење водопривреде, због чега је сиромашна Србија претрпела огромну штету.

Али стратегија је остала „мртво слово на папиру”. То је најкрупнији промашај Владе у протеклих 120 дана, без знакова да је свесна почињеног пропуста, што је посебно забрињавајући податак.

Новинар