На путу до Љеша

Све до ступања у војску, били смо обични другови, али од првог дана кад смо обукли униформу у ђачкој чети у Скопљу 1914. године то се промени. Он, мој друг Миша, био је висок и припао је првом воду, ја сам, напротив, по стасу дошао у четврти, ипак то нам није сметало да готово увек будемо заједно. Успели смо да спавамо у истој соби, иако су нашим водовима припале засебне. Ручавали смо и вечеравали заједно, тако стражарили, пожарчили и кад је год било могуће сваки тренутак проводили скупа. Војска нас је учинила нераздвојним.

После два месеца одосмо на фронт. Разуме се да смо припали истој чети. Одмах постадосмо десетари. Али поред свију мука командира да нас раздвоји, ми удесисмо да будемо у истом воду. Ако је требало да један од нас буде на мртвој стражи, други је био са својом десетином најближи. С времена на време један од нас морао је бити водник, али ми увек подешавасмо да други остане десетар у истом воду.

Војевали смо у свима борбама 1914. године у којима је наш пук учествовао. Кад смо били у рову, десетине су нам биле једна до друге, а нас двојца између њих. Кад је требало јуришати, ишли смо обој’ца у исти мах, а кад је дошло да се бега, бегали би опет заједно. Не знам да ли је било приснијих другова, ни војни прописи, ни непријатељ нису могли да стану између нас.

Раздвоји нас за кратко време болест. Разболе се једног дана Миша, ја га лечих неколико дана, али како му је било све теже и теже, однеше га на носилима. Отпратио сам га до саме пољске болнице, где ми рекоше да болује од пегавог тифуса. Остах сам, али убрзо, иако здрав, измајсторисах једно боловање, те са још неким продужењима сачеках његово оздрављење и заједно се вратисмо у команду.

Тако нас стиже јесен 1915. године, одступање са свима тегобама и невољама, па тако загазисмо и у Албанију где се тек наше другарство још више учврсти. Пут је требало прећи што пре и дочепати се мора, па како је било много патњи, оскудица, тешкоћа и невоља, остављало се много иницијативи војника да, колико могу, сами себи помогну.

Миши и мени прикључише се још двојица. Нас четворица дадосмо један другом реч да ћемо се узајамно чувати, помагати и увек бити заједно. Поделисмо међу собом дужности. Војницима паде у део да носе потребне ствари, те да прикупљају дрва и простирку за спавање. Ја сам водио рачуна о спремању, чувању и деоби хране и новца. Био сам нека врста старешине ове наше мале дружине. Миши припаде најважнија и најтежа дужност, да набавља храну. Сваки од нас четворице радио је своје беспрекорно, али најсјајнији од свих био је он.

За све време кроз Албанију није било ноћи да нисмо имали разапет цео непоцепан и непрогорео шатор, са добром простирком, лепом ватрицом и макар мало куване вруће вечерице. Све је то, истина, било врло сиромашно, али ипак најбоље у нашој чети. Чудили су нам се другови и војници, па и официри, покушавали да и сами организују сличан „кружок”, али им то никако није полазило за руком.

Да признам, једне за друге везивала нас је највише Мишина дужност, набављање хране. Новац који смо имали и ствари за које се могло нешто набавити стављене су му на располагање, а он је, да се не поверује колико вешто, знао да кроз пусту Албанију пронађе продавце и за релативно малу вредност купи доста. У то смо се свакодневно уверавали, био је мајстор као створен за то.

Говорио је седам језика: српски, француски, талијански, чешки, румунски, грчки и турски. За три дана успео је да научи толико арнаутски да се, понекад, по читав сат са Арнаутима разговарао. Кад је што од њих куповао, било је право задовољство посматрати га. Гласно је говорио, јако гестикулирао, дуван им нудио, по неколико пута се руковао, смејао се и врло често успевао да их, онако круте, намрштене и одбојне, развесели, засмеје и одобровољи, тако да би Арнаути после свршеног пазара били задовољни, иако би му то мало хране продали упола јевтиније него другима.

Нећу да описујем албанске муке, напоменућу да смо ми, гледајући око себе остале, били задовољни.

Тако стигосмо до Љеша, где остадосмо подуже. Поче да пристиже помало следовања, али ни близу онолико колико су наши изгладнели стомаци изискивали. Миша је и даље ревносно набављао што је могао, али се истрошише и паре и ствари, а нестаде и кредита.

Треба да изнесем и једну његову слабу страну. Волео је карту. Поред свију мука и невоља, карташи су и кроз Албанију грабили сваку прилику да један другог опељеше. Миша би им се, каткад, придружио и изгубио све што је имао, због чега му нисмо дали да држи цео новац код себе, већ сам га чувао ја и по потреби му давао. У жељи да нам се, затим, одужи, одлазио би у исто друштво не би ли повратио прокоцкано, за колико се огрешио према нама, а тек му то није полазило за руком.

------------------------------------------------------

Милутин С. Новаковић је рођен 1889. године у Неготину. Учествовао је у оба балканска рата, да би 1914. био регрутован у Скопски ђачки батаљон, као један од 1.300 каплара. С нашом војском прешао је Албанију, учествовао је у пробијању Солунског фронта, где је на Кајмакчалану рањен. По завршетку рата дипломирао је машинство на Београдском универзитету, те је постављен за начелника железница Бановине дринске у Сарајеву. Одатле је 1941. године прогнан у Србију, где је именован за директора „Фабрике вагона” у Краљеву, да би 1945. био премештен у Дирекцију железница, где је и пензионисан. Умро је у Београду 1972. године, у 83. години.

Прича коју ће „Политика” објавити у два наставка оригинално је казивање Милутиново, објављено 2007. године у књизи „Слике са изложбе” Борка Д. Стојановића, унука Милутина С. Новаковића.