Не убијајте гласника

Потресна прича у тренутку је обишла свет. Око камере видело је одрубљивање главе америчког новинара Џејмса Фолија, а његов престрављени поглед урезао се у колективно памћење. Шок је до краја снимка замењен страхом за живот другог новинара, Стивена Сотлофа, о чијој ће судбини тек одлучивати Исламска држава, како нам је на лондонском акценту објаснио замаскирани џихадиста.

У међувремену стижу вести да је Фоли пре погубљења подвргаван симулацији дављења (waterboarding). Ову технику мучења је за потребе америчког затвора Гвантанамо осмислила ЦИА, а можда највише пута је примењена на Халиду Шеику Мухамеду, једном од архитеката напада 11. септембра. Паралеле за злогласним казаматом кренуле су облачењем америчких талаца у наранџасте комбинезоне налик онима које носе затвореници у Гвантанаму.

Сага о двојици новинара у рукама милитантних исламиста постала је још емотивнија одвојеним иступима њихових мајки. И Дајана Фоли и Ширли Сотлоф су апелујући на Исламску државу рекле истину – да њихови синови, као ни други таоци, немају ама баш никаквог утицаја на америчку политику на Блиском истоку или било где у свету. И додале: „Они су само невини новинари”.

Две мајке ношене емоцијама можда су и нехотице дирнуле у суштину проблема који никако да схвате мале и велике вође на свим меридијанима. Новинари никада и ни под којим условима нису и не могу бити легитимна мета.

Легитимном метом је пре петнаест година проглашена и зграда Радио-телевизија Србије коју су гађали авиони НАТО-а. Било је то први пут у новијој историји да је једна медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ. За тај ратни злочин до данас нико није одговарао. Страдало је шеснаест медијских радника који нису имали никаквог утицаја на политику њихове владе.

О појединачним убиствима новинара да и не говоримо, њихове погибије помније бележе још само статистике струковних удружења које мало ко чита. Међународни Комитет за заштиту новинара наводи да је само прошле године потврђено убиство 70 новинара широм света. Графички приказ црне статистике броја убистава од 1992. до данас показује да су међу најпоразнијим биланси прошле и ове године. Аларм за узбуну се одавно упалио, само је питање да ли ће његов звук да докучи и разбуди оне који одлучују ко ће бити следећа мета.

Америка би, међутим, могла да уради нешто. Пре неколико дана је Удружење новинара Србије по трећи пут поставило скромну спомен-плочу на месту где је пре шеснаест година близу Ораховца на Косову отета новинарска екипа Радио Приштине. Две претходне убрзо су после постављања поломљене, ова се још држи. Вашингтон би можда могао да утиче на своје косовске пријатеље да макар оставе плочу, ако већ не помажу у проналажењу српских новинара.

Као и натпис на њој за који постоји бојазан да ће постати епитаф: „Овде су 21. августа 1998. нестали новинари. Тражимо их.” Да стоји као знак поред пута који усмерава на друм на којем нема убијања гласника.