Ne ubijajte glasnika

Potresna priča u trenutku je obišla svet. Oko kamere videlo je odrubljivanje glave američkog novinara Džejmsa Folija, a njegov prestravljeni pogled urezao se u kolektivno pamćenje. Šok je do kraja snimka zamenjen strahom za život drugog novinara, Stivena Sotlofa, o čijoj će sudbini tek odlučivati Islamska država, kako nam je na londonskom akcentu objasnio zamaskirani džihadista.

U međuvremenu stižu vesti da je Foli pre pogubljenja podvrgavan simulaciji davljenja (waterboarding). Ovu tehniku mučenja je za potrebe američkog zatvora Gvantanamo osmislila CIA, a možda najviše puta je primenjena na Halidu Šeiku Muhamedu, jednom od arhitekata napada 11. septembra. Paralele za zloglasnim kazamatom krenule su oblačenjem američkih talaca u narandžaste kombinezone nalik onima koje nose zatvorenici u Gvantanamu.

Saga o dvojici novinara u rukama militantnih islamista postala je još emotivnija odvojenim istupima njihovih majki. I Dajana Foli i Širli Sotlof su apelujući na Islamsku državu rekle istinu – da njihovi sinovi, kao ni drugi taoci, nemaju ama baš nikakvog uticaja na američku politiku na Bliskom istoku ili bilo gde u svetu. I dodale: „Oni su samo nevini novinari”.

Dve majke nošene emocijama možda su i nehotice dirnule u suštinu problema koji nikako da shvate male i velike vođe na svim meridijanima. Novinari nikada i ni pod kojim uslovima nisu i ne mogu biti legitimna meta.

Legitimnom metom je pre petnaest godina proglašena i zgrada Radio-televizija Srbije koju su gađali avioni NATO-a. Bilo je to prvi put u novijoj istoriji da je jedna medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj. Za taj ratni zločin do danas niko nije odgovarao. Stradalo je šesnaest medijskih radnika koji nisu imali nikakvog uticaja na politiku njihove vlade.

O pojedinačnim ubistvima novinara da i ne govorimo, njihove pogibije pomnije beleže još samo statistike strukovnih udruženja koje malo ko čita. Međunarodni Komitet za zaštitu novinara navodi da je samo prošle godine potvrđeno ubistvo 70 novinara širom sveta. Grafički prikaz crne statistike broja ubistava od 1992. do danas pokazuje da su među najporaznijim bilansi prošle i ove godine. Alarm za uzbunu se odavno upalio, samo je pitanje da li će njegov zvuk da dokuči i razbudi one koji odlučuju ko će biti sledeća meta.

Amerika bi, međutim, mogla da uradi nešto. Pre nekoliko dana je Udruženje novinara Srbije po treći put postavilo skromnu spomen-ploču na mestu gde je pre šesnaest godina blizu Orahovca na Kosovu oteta novinarska ekipa Radio Prištine. Dve prethodne ubrzo su posle postavljanja polomljene, ova se još drži. Vašington bi možda mogao da utiče na svoje kosovske prijatelje da makar ostave ploču, ako već ne pomažu u pronalaženju srpskih novinara.

Kao i natpis na njoj za koji postoji bojazan da će postati epitaf: „Ovde su 21. avgusta 1998. nestali novinari. Tražimo ih.” Da stoji kao znak pored puta koji usmerava na drum na kojem nema ubijanja glasnika.