Европске маске

Резултати анкете која је први пут показала да је већина становника Шкотске за независност од Велике Британије, не само да су изазвали панику у Лондону, већ су натерали и званичнике Европске уније да скину маске и све отвореније покажу да нису, како тврде, непристрасни у погледу шкотског референдума. Док влада британског премијера Дејвида Камерона од прекјуче напрасно настоји да финансијским уступцима приволи Шкоте да одрже 300 година стару унију, Брисел настоји пре свега да их заплаши.

Званичници ЕУ већ дуже играју игру у којој настоје да заплаше Шкоте иако су на Острву управо Шкоти, апсурда ли, највећи заговорници европских интеграција и саме идеје ЕУ. Упркос томе, бриселски званичници све време следе Камеронову политику према Единбургу, при томе инсистирајући како наводно не стају ни на чију страну.

Најпре су се правили да се у Шкотској не дешава ништа превише важно. Сматрали су да су мале шансе за успех сецесиониста. Међутим, како су анкете показивале да драстично расте број поборника независности, Брисел је у први план избацио јаче оружје – резолутно тврди да би у случају изласка из Уједињеног Краљевства Шкотска морала поново да тражи улазак у ЕУ.

Шкотски премијер Алекс Салмонд тврди да чак и у том случају Единбург има довољно времена да испреговара своје чланство у ЕУ јер је референдум 18. септембра, а проглашење независности би требало да буде 24. марта 2016. године. Брисел о тој тврдњи ћути и упорно понавља да ће независна Шкотска морати поново да куца на врата ЕУ и испуни све услове за чланство.

Лисабонски уговор не предвиђа процедуру у случају распада државе чланице ЕУ, али делује поприлично апсурдно да Шкотска, која је одавно део ЕУ, мора да прође исту процедуру као, на пример, Босна и Херцеговина или Србија. Уосталом, још би апсурдније било да Брисел посматра Шкотску као неку територију на којој тек треба да буду примењена правила ЕУ, а да никоме није сметало то што је територија Источне Немачке буквално преко ноћи 1. октобра 1990. постала део тадашње Европске заједнице, а да није доказала да је „стабилна демократија”. Дакле, очигледно је да је била пресудна политичка воља, а не правне зачкољице.

Међутим, ЕУ настоји да се представи да је непристрасна, а заправо има веома конкретан интерес – да спречи независност проевропски настројених Шкота и тиме смањи вероватноћу да на референдуму 2016. евроскептични Енглези, Велшани и Ирци изгласају излазак целог Уједињеног Краљевства из ЕУ.

Маска којом је ЕУ прикривала ту жељу очигледно је пала. Као што је и пала Камеронова маска човека убеђеног у победу униониста. Минулих дана политички кругови у Лондону не могу да прикрију панику. На све то читаоци сајта „Политике” са нескривеном жаоком питају Енглезе зашто се љуте на Шкоте, „утешно” им поручујући да ће једног дана сви бити заједно у ЕУ. Тако су бар Србији објашњавали када је посреди било Косово.