Сто година гордости

Владислав Рибникар, оснивач, власник и главни уредник „Политике”, погинуо је на данашњи дан, пре тачно сто година, у борбама на Мачковом камену и падинама Соколске планине. Дан раније, у недељу  31. августа по старом, јулијанском календару, на истом фронту, на првој линији фронта, на Равном брду, на Кулинама, пао је и његов брат Дарко, „Политикин” новинар и уредник.   

Црну вест о погибији млађег Рибникара гласник је у „Политику” донео    у понедељак, а следећег јутра стигла је још црња, најцрња – смрт је покосила и Владислава.

„За два дана две драгоцене жртве, две непреболне ране. За два дана ’Политика’ је изгубила оне који су јој душу и живот дали, који су је подигли и који су је учинили оним што је она данас. Када се буде писала историја нашег великог рата, имена браће Рибникара биће исписана златним словима у низу јунака чију успомену имају поколења да чувају. Када се буде писала историја српског новинарства, имаће да им се ода велика заслуга за светли преокрет у развоју тог новинарства.”

Јован Дучић, песник и дипломата, блиски пријатељ браће Рибникар, на десету годишњицу њихове смрти написао је дирљив текст о оснивачима „Политике” који су као српски официри пролили своју крв за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари.

„Рибникари су пали на граници Босне, носећи још свеже ране са других бојишта: Владислав ране са Једрена, Дарко ране са Куманова и Брегалнице. Један је био ученик Сорбоне, други правник из Берлина, оба српски новинари и официри са најлепшим орденима за храброст. Два брата из легенде који својом крвљу заливају један исти бус. Они  ће остати вечни у нашем дивљењу. Треба их спомињати одмах после кнеза Михаила, Штросмајера и Скерлића у питању националних заслуга. Југословенско новинарство треба да узме њихова имена за имена својих друштава и да их златом напише на својој застави.”

Одмах по нападу Аустрије на Србију 1914. године сва тројица браће Рибникар, Владислав, Дарко и Слободан, отишли су на фронт. И то не као војници него као резервни официри. Дарко и Влада у чину капетана кренули су у трећи рат за три године. Обојица су рањавани у балканским ратовима, Владислав у борбама на Једрену, а Дарко на Куманову. Они су се већ били показали као храбри ратници, официри, велике патриоте. 

Сурова игра судбине је хтела да двојица браће погину, један за другим, за непуна 24 сата. Неколико дана после један војник описао  је последње тренутке живота Дарка Рибникара.

„Видели смо како читави редови Аустријанаца падају под ватреном кишом митраљеза којима је командовао капетан Дарко. Непријатељска артиљерија била се устремила на његове митраљезе, али он је стајао горд, усправан, са китом цвећа на грудима и командовао једнако, док је његов четни свирач, недалеко од њега, извијао његове омиљене мелодије…

Аустријска колона, оставивши стотину мртвих и рањених била је већ умакла. Али, тада изненадно, над самим митраљеским гнездом грмела је силна експлозија. Капетан Рибникар је посрнуо и пао. Попадали су сви око њега. А кад су други, околни, притрчали, видели су раздеране његове груди и мушко лице, снажно да савлада и самртничке болове.”

На малом ратничком гробљу у селу Бела Црква сутрадан је никла још једна хумка. Био је то гроб Дарка Рибникара. Имао је 36 година.

У чету Владислава Рибникара прво је дошао глас да му је брат тешко рањен, али недуго затим дојахао је гласник са писмом да је преминуо.

Влада је мирно склопио руке, ставио качкет, оседлао своју Зону и одјурио да види мртвог брата.
„Скинуо је са својих груди једну георгину и заденуо је за официрску походну капу Дарку, пољубио је његово хладно чело и похитао своме пуку и својој чети…Али неколико часака касније”, причао је мајор Андрић, Владин командир, „када сам већ лежао рањен, пронели су крај мене тешко рањеног капетана Владислава Рибникара.”

Пошто је своју чету предводио у шест јуриша, Владислав  је у седмом пао смртно погођен у трбух. Падали су пред њим и око њега. Пљусак оловних кугли био је се жешћи, али он за све то није марио, док и сам није пао. Официри и војници који су гледали једанаест часова умирање капетана Владислава, очију пуних суза, причали су о тренуцима које се никада не могу заборавити. Његова смрт је личила на умирање старинских витезова, о којима се још само у легендама прича.

Дарко Рибникар је био весео човек, млађи брат. Дружио се са познатим писцима и уметницима. Нушића је посебно ценио и био са њим готово нераздвојан.

„Ја сам лично био њихов друг у животу и на послу, и њихова успомена нигде ме није оставила. На Дрини су били официри, а у Београду су били генерали и војводе. Јер, у времену у коме су држали перо у руци, наша књижевност и новинарство животарили су – прва у идили, а друго у интризи”, писао је Јован Дучић.

Недељу дана по њиховој смрти Исидора Секулић је у знак сећања на истинске родољубе написала потресан чланак.

„Прекјуче је кроз телефон запиштала једна од најцрњих вести.

– Обојица, обојица! Обадва брата Рибникара!

Та црна вест ми је као, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела. И док су у једној половини рањеног мозга и срца пиштали бол и огорчење: Отаџбино, зар си таква мајка!

У другој половини рањеног мозга и срца су кликтали срећа и понос: Отаџбино, хвали ти што си таква мајка! Је л’ доста?

Чуј последње стихове из српске канцоне овога века:
Обадва брата
У трећи рат
Пошли
Обадва брата
Из трећег рата
Не дошли!

Мртви Рибникари су два порушена стуба ’Политике’. Плачем за вама Владиславе и Дарко! Клањам се до земље сени браће Рибникар.”

Оба брата касније су сахрањена тамо где су и погинули, Владислав у Пецкој, а Дарко у Белој Цркви.