Добровољац Жарко Чукуров

Септембарских дана 1914. године, у већ захукталом неправедном рату између Аустрoугарске царевине и нападнуте Србије, код 16-годишњег младића Жарка Чукурова, сина поштованог Прогарца чика Деспота, сада већ оспособљеног занатлије столара, који је радио у Земуну, јавља се патриотска жеља да и он допринесе борби сремског народа против вековног непријатеља. У то време се код младих Земуна и околине шири покрет за помоћ Србији. Сремци на разне начине прелазе преко река Саве и Дунава у Београд и Србију. Те јесени, у кафани код „Златног топа” младић Жарко Чукуров се, са својим истомишљеницима, пријављује у Сремски добровољачки одред. Тај одред брзо је нарастао на 360 добровољаца, младића из Земуна, Добановаца, Сурчина и других сремских места.

Одред је 1915. године учествовао у судбоносним борбама за одбрану Београда од снажних немачких јединица, све под командом мајора Драгутина Гавриловића. Бранио је Жарко Београд и доследно следио снажне речи команданта одбране мајора Гавриловића упућене војницима у најтежим тренуцима Београда. Браниоци су одолевали нападима разбеснелих Немаца. Јунаци Сремског добровољачког одреда, међу којима и Жарко, у безброј су ситуација исказали сналажљивост, јунаштво. А како и не би на оне сада свима знане речи мајора Гавриловића: „Војници, јунаци, Врховна команда је избрисала наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за част отаџбине и Београда! Ви немате да се бринете за ваше животе.

Ваши животи више не постоје! Зато напред у славу за отаџбину и Београд!” Јунаци одбране Београда јуришали су и због тога што су 6. октобра 1915. године доживели најтеже артиљеријско бомбардовање под командом фелдмаршала Макензена, када је испаљено око 30.000 граната. Никола Бура у „Илустрованој хронологији Београда” (издање „Прометеј”, Нови Сад, 2004, стр. 74), описује да након ове офанзиве аустроугарске војске и после седмодневних борби, крвавих јуриша и борби под командом мајора Драгутина Гавриловића и његових војника, Београд пада. Београд је потом остао под окупацијом три године – до 10. октобра 1918. године.

Сваке године после Другог светског рата код председника града Београда налазили су се преживели који су 1915. године бранили Београд. Присећали су се многих тренутака из те судбоносне битке: како су трчећим кораком јурили на непријатеља, према железничком насипу „Ружица”, поред цркве Ружица на Калемегдану, одакле су Немци пружали отпор. Или кад је Друга чета Сремаца, трчећим кораком, кроз артиљеријску ватру, Јеврејском улицом, јурила, према Дунаву, где је непријатељ већ био продро. Или кад су, после једночасовне борбе, бомбама, а највише бајонетима, Немци пребачени преко насипа и велики број њих побијен или заробљен. У тим окршајима је више од 240 Сремаца тешко рањено и немали број погинуо. Зато Жарко истиче да је у тој ситуацији свако од војника био значајна јединка и сви у срцу са истим циљем: одржати Београд!

Прошао је Жарко Чукуров ратни пут Српске војске, борећи се кроз Србију, повлачећи се преко Албаније и даље у рату.

Носилац је „Албанске споменице” и због тога су га поштовале све генерације Прогара.