Вучевићево писмо, размрдавање СНС-а или најава смена

У врху Српске напредне странке нешто се комеша. Сви званични извори упућују на то да се лидер напредњака и премијер Србије Александар Вучић сматра остављеним на цедилу од дела својих најближих сарадника. Реалност, маркетинг или припрема јавности за нешто, рецимо реконструкцију кабинета?

У покушају да сазнамо шта се збива у врху најмоћније странке најзанимљивије је, изгледа, то што су наши саговорници избегавали ову тему, чак и они који су обично спремни да незванично поделе неке информације.

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић био је прилично изричит у свом отвореном писму члановима Председништва СНС – или ће сви они стати уз Вучића и борити се за промене или га оставити да се сам бори против свих. Каже и да је „помало незадовољан” реакцијом како појединаца из врха власти, тако и страначких органа, поводом учесталих штрајкова у држави, који њему личе на „готово синхронизовану акцију” и као примере наводи штрајкове – адвоката, просветара, шалтерских радника у полицији.

Ипак, пребијање премијеровог брата Андреја Вучића највише га је узнемирило, јер се боји да није никаква грешка у питању. Тражећи позадину овог чина и износећи неке дилеме, он закључује: „Утиска сам да тајкуни и политичари из ДС-а желе само једно, а то је, главу нашег председника. Надам се само, у политичком смислу”.

На тајкуне прстом упире и министар здравља Златибор Лончар. Он је јуче на телевизији „Пинк” говорио о недопустивом непоштовању процедуре за збрињавање пацијената у таквом стању у каквом је био Андреј Вучић: „Да је о неком другом реч, не знам шта би се десило! Пошто је то брат премијера Вучића – ОК, он све може да истрпи”. И закључио да то чине неки од тајкуна који не могу никако да науде Александру Вучићу.

О недостатку бриге и подршке за Вучићевог брата, а тиме и за самог премијера (које, чини се, најагилније јавно изражава Александар Вулин, министар и лидер Покрета социјалиста), сазнали смо у петак када је лист „Блиц” пренео незваничне информације да је Алекса Јокић, шеф кабинета председника владе, због тога „рибао” Зорану Михајловић, Небојшу Стефановића и Радомира Николића. Потпредседница владе Зорана Михајловић јуче је у емисији „Кажипрст” на Б 92 признала да, после инцидента у којем је пребијен Андреј Вучић, није звала премијера да га пита како је, али је, уз један усклик „свашта”, нагласила да због тога није имала проблем са Јокићем.

Према штурим незваничним изворима, у СНС-у заиста нема великих проблема. У другом партијском ешалону (ако узмемо да први чине министри и чланови председништва странке) кажу да нико нема ништа против Вучића, али признају да им смета што се, при кадрирању, одлучивао толико за људе изван странке. Чашу је, тврде наши извори, препунио избор Марка Благојевића за директора Канцеларије за обнову поплављених подручја. Опет, како кажу, то што неко јавно изражава да брине за Вучића и његову породицу, може да значи и да то раде да би сачували позиције јер ускоро ће шестомесечни „пресек стања” рада свих важнијих функционера ове странке, или да би се домогли функција ако неко од њих добије „црвени картон”.

Може ли све ово заиста да значи припрему за реконструкцију владе и одстрањивање неких страначких кадрова и на другим нивоима? Политички аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да је овде реч пре о „раздрмавању” странке, него о најавама смена, јер Вучић несумњиво има моћ да одлучује унутар СНС-а и не треба му нека превелика припрема да некога разреши.

„Мислим да није реч о мањку подршке Вучићу, него о вишку пасивности. СНС је изразито лидерска странка која дугује свој успех у потпуности Вучићу. То се за ту странку свакако показало у једном периоду као формула успеха, али, дугорочно, у једној партији мора да буде много више извора енергије да би она трајно функционисала и када дође на власт. СНС-у баш то фали. Брз успех на основу доприноса једног појединца некако није оставио довољно простора за активност странке у целини”, каже Анђелковић.

Он додаје, међутим, да сама критика у том смеру није довољна да би се то променило, него је потребно систематски стварати странку. Као да је заборављено оно што се радило пре десетак година– школе лидера, усавршавање кадрова, тријажа, убацивање нових људи... Све је то потребно једној великој странци, била она СНС или нека друга.

Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, сматра да СНС плаћа цену брзог и неконтролисаног раста популарности странке. Главни мотив и генератор тог раста, указује он, нису биле идеје и идеологија, већ очекивања да ће ући у власт и да ће већи број чланова на тој чињеници профитирати.

„Та странка није имала озбиљни период каљења и филтрирања, нити је дошло до идеолошког профилисања и зато је то скуп потпуно различитих личности, биографија и уверења која повезује очекивања да ће се наћи на власти. Важна је лична лојалност и да се што пре наметну свом лидеру, а не заиста брига за безбедност лидера. Највећи број тих кадрова је заинтересован за своју судбину и да се што боље углави у власт, а све остало је само маркетиншки трик појединих високих функционера странке”, оцењује Вукадиновић.

Да ли су јавно упућене поруке у сврху „раздрмавања” странке добар начин за то? Анђелковић одговара да то понекад вероватно може бити корисно – да би се додатно створио притисак и да се и у јавности, односно код симпатизера и чланова створе нека очекивања.

„Не верујем да је овде реч о неком пропагандном ефекту, јер странка, па и Вучић, од овога могу да имају више штете него користи. Мислим да је овде пре једно стварање атмосфере да је потребно нешто да се мења”, закључује Анђелковић.