Прадедова лоза

Нисам никада видео мог деда-Радована, јер је умро убрзо по повратку из заробљеништва у фашистичком концлогору, а мој отац никада није видео свог деду, Добросава, који је у рат отишао 1914.

Иза мог прадеде Добросава није остала ни фотографија. Само се зна да је, са женом Милицом, изродио троје деце, подигао кућицу од ћерпича у коју их је сместио, упртио торбак на леђа и отишао у Ваљево да се, као другопозивац, јави у Пети пешадијски пук краља Милана, једну од елитних јединица српске војске која се борила и у балканским ратовима.

Његова судбина, као и многих којима се у рату затурио траг, остаће вечна тајна.

Не зна се да ли је у рату погинуо, умро, да ли је рањен. Не зна да ли је био јуначан, или страшљив, плах, можда кукавица?

Ретке су приче о онима који су се уплашили а страх нису умели савладати. Нису сви Срби, сви ратници били јунаци, знамо, јер су људи. А људи су свакојаки. Највећи јунаци су они који су смогли обуздати страх који човека потопи као плима. А то се није могло увек.

С друге стране, свако ко се одазвао на позив отаџбине, јунак је. Савладао је зебњу, и док му је срце јако лупало, испрсио се и закорачио у непознато. Ласно је тамо било погинути, знао је свако, али свако се и надао да ће баш њега оштра коса смрти прескочити.

Од зиме 1918, од када је потписан мир, самохрана мајка троје деце погледала је стално низ пут неће ли се појавити њен Добросав, макар и клецајући, макар на штакама, макар и без руке, ока, али жив. (Па ће после народ све то позлатити.)

Пролазиле су године, деценије. Нема одавно ни ње, ни њене деце, а сећање на Добросава Стојићевића, сељака из Великог Борка, потонуло је у таму заборава. Није било више ни сведока који се сећају његовог живота до одласка у рат. Зато само могу да замишљам живот тежака, земљоделца који устаје док месец још огрева, да крчи, копа, окопава, праши. Да оре, преже и распреже. Да коси, купи, дене, пласти, врше. Да бере, комуша, сече, окресује. Да меље и деље, таљига и грабуља. Да прави циглу, зида, струже. Да у излизаним опанцима табана до вароши, по врелој прашини или киши, где власт столује, и чека га да порез плати.  

Једина лакота била му је што није морао да залива. Са чела и са целе снаге његове капало је довољно на црницу.

Али, једнога дана, моја мајка Јела Стојићевић, копајући због цвећа по земљи наших предака, ископа подебели патрљак винове лозе.

Патрљак ко патрљак. Али, она га полако опкопа, откопа, открије да га сунце обасја. То је лоза коју је деда Добросав посадио пре одласка у Рат, рекао је мој стриц, Радомир. Мислили смо да је затрта. Нема од ње ништа, снајка – додао је. Ко зна од када је под земљом.

Али, миц по миц, лоза израсте. Као чаробни пасуљ. Па добро, не баш тако брзо, али брже него што иначе лоза расте.

У лето 2006, мој стриц је срушио оронулу и у кисело дрво зараслу кућу од ћерпича коју је подигао прадеда Добросав. 

Остала је још само лоза.

Кад васколику винову лозу по падинама и обронцима Космаја нападну разне ововремене болештине, лоза мог прадеде, бела тамјаника, остаје здрава. А здрава је и кад су све друге здраве.

Направио сам од ове вињаге сеник. Гледам понекад, дуго, како трепери лист на лахору. И прави чудесне покретне сенке као какав надреални филм. Покушавам да протумачим слике. Можда су то поруке из давнина, које још не умем да читам. Можда ми прадеда шапуће кроз тарења листа о лист? Можда је то неки говор којим ће се (ако га не спознам) споразумевати преци и потомци у будућности? Као нека врста интернета. 

До данас још нико не подучава како се тумачи говор прадедовске лозе.

Јуче сам обрао и последњи грозд. Плод је мирисан, попут тамјана. И укус му је такав. Такав је мирис неке добре душе, помишљам. Сваког Добросава, па и мог прадеде Добросава.

Тамјан, смола од мирисног дрвета азијско-афричког, познато је, користи се и за подушје илити помен. Као да је, ненамерно, мој далеки предак посадио тамјанику да би га се и после више од сто година сећали и помињали.

Нико се до сада појавио није ко би икада посведочио да је мог прадеду видео мртвог. Доказа нема да се преставио, па према томе, званично се није могао прогласити мртвим. Зато се не чудим када га понекад, најчешће када се дели дан од ноћи, угледам у даљини како замиче иза врзине док роса блеска на првим руменим зракама. Или претвореног у човеколики облак који бди над нашом земљом, над ораницама и ливадама, и над крошњом лозе која ме као крила мајке-птице штите од дажда и, чини ми се, сваке неугоде.