Простор идеја и прагме

Изложба словеначке архитектуре 20. века (Галерија САНУ, децембар 2007, јануар 2008. године) леп је и вредан културни догађај у Србији, посебно у Београду. Околност да се одржава под најлепшом београдском барокном зеленом куполом Српске академије наука и уметности, говори о њеном значају. Тај је значај за нашу средину вишеслојан, на уже стручном, уметничком, па и политичком плану. Изложба би требало да нас подсети на неке плодотворне интеракције у култури бивше заједничке државе и, без сентимента, наговести неке нове у будућности.

Словеначка архитектура 20. века својим најдоминантнијим делом, око 90 година, припадала је корпусу југословенске архитектуре у којем је заузимала водеће место, посебно у другој половини века који је био њен историјски апогеј. Као таква, вршила је највећи и драгоцени утицај на све остале просторе југословенске државе тако што се он ширио у лепезу, чији је периферик постојао све већи како се са северозапада спуштао према југоистоку. И нема у другој Југославији простора у којем словеначки архитекти нису били ангажовани и градили понеко, чак парадигматично дело. На југословенским конкурсима најчешће су побеђивали словеначки архитекти, а када би се на конкурсу појавио Едвард Равникар, као Ханибала нико га није могао зауставити; Равникар је први прешао преко Алпа и био први југословенски архитекта који се са конкурсима афирмисао као архитекта европског реномеа, што је касније потврдио својим архитектонским реализацијама.

Слично се дешавало и са „Борбином” наградом, најзначајнијом југословенском наградом за архитектуру. За 25 година овог својеврсног одмеравања мајстора архитектонског умећа, организованог по свим републикама, словеначки архитекти по правилу су доминирали. Колики је био значај и озбиљност „Борбине” награде види се и по томе што су се сви ти награђени објекти, без изузетка, нашли на овој изложби, готово као средишница читаве изложбене поставке. Све их је време потврдило и уградило у историју.

Кад их видите у галерији, онако сложене једног уз другог, имате утисак као да листате неки стари породични албум са сликама снимљеним у време настанка архитектонског дела, са црно-белим филмом, са фотографијама развијеним у сребру које поуздано чува и сребрнасту лепоту снимљене архитектуре – препознајете естетику тога времена, поетику традиционалног регионализма, Лајовчев хотел „Присанк” у Крањској гори, Кошаков мотел у Гросупљу, Крижајев стамбени венац у Випави, Фирстову школу у Стражишћу, Кобеову „Словенску плажу” у Будви, препознајете Северов брутализам, гаражне ротонде у Љубљани, или зрелу модерну Михеличевих робних кућа у Осијеку и Новом Саду.

По прецизној хронологији, Берник је испред њих поставио утемељиваче развојног пута словеначке архитектуре прошлога века: Плечника, Фабијана, Вурника, Коха, Шубица, са њиховим делима грађеним смиреним академизмом, са подвлакама националног романтизма, са комшијском сецесијом и њеним рецидивима, са првом модерном интерпретацијом класичне архитектуре. А иза њих, оних првопоменутих, словеначку постмодерну која се обилато користила Пречниковим богатим цртачким и стилским рудником. И, на крају, Берник је заокружио век са поклоницима хај-тека (Андреј Кемр), компјутерском архитектуром (Јуриј Садар) и младом гардом са њеном благом игнорацијом свега већ виђеног (Корпник).

Преко целе друге половине века надлучена је блистава шарена дуга Едварда Равникара, који је био сјајни и аутентични Плечников настављач и први човек моћног националног аборетума, у којем је одгајао најпупавије архитектонске саднице љубљанске архитектонске школе. Као стваралац капиталних објеката словеначке архитектуре (Модерна галерија у Љубљани, Народна банка и Градска кућа у Крању), Равникар је позлатио свој стваралачки опус иконичним делима југословенске архитектуре: Ферантовим вртом и Тргом револуције у Љубљани. Друга Југославија је припадала ареалу социјалистичких земаља Европе али је, међу њима, била једина која је успела да не подлегне идеолошким искључивостима соцреализма. Словенија је у тим процесима имала велику улогу. Кроз њу је отворен пут модерном европском архитектонском стваралаштву, не само кроз просторе идеја већ и кроз материјалну прагму.

Инспиратор и аутор изложбе је Стане Берник, личност која се као историчар уметности готово неконтролисано страсно и еуфорично предала архитектима, ушавши у њихов свет архитектуре. Берник је био уредник „Синтезе”, најзначајније југословенске архитектонске ревије, постао је универзитетски професор, врсни ликовни критичар и писац, дизајнер, организатор и селектор више архитектонских изложби. Ова изложба је круна Берниковог стваралаштва, прати је књига „Словеначка архитектура 20. века” у коју Берник, на 450 страница, уграђује своју исцрпну студију о словеначкој архитектури и, кроз сликовни каталошки део, појединачно тумачи и оцењује сваки изложени експонат. Тако се може рећи да су Берникова изложба, и књига која је прати, кенотаф словеначкој архитектури и култури на који словеначка држава може бити поносна.