Одлазак непоновљивог комичара

Позоришни, филмски и телевизијски глумац Никола Симић преминуо је јуче у Београду у 81. години, оставивши за собом незаборавне сценске, у највећој мери комичне јунаке: Миту, Вићу и Јеротија, Саву Савића, Бопчинског...

Никола Симић рођен је 1934. године у Београду у пекарској породици. Још као гимназијалац глумио је у драмској секцији, да би факултетско звање глумца стекао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у родном Београду, у класи коју су чинили и: Велимир Бата Живојиновић, Александар Алексов, Рада Ђуричин, Ружица Сокић и Љиљана Марковић. Прву позоришну улогу остварио је као студент четврте године глуме, давне 1957. године, заигравши у представи „Оклопни воз” у режији Мирослава Беловића на сцени Југословенског драмског позоришта, чији стални члан постао две године касније. На сцени свог ЈДП-а је играо до јануара 2014. године.

–Имао сам малу улогу после које сам дрхтао као прут, јер сам био уз глумачке величине: Миливоја Живановића, Милана Ајваза, Зорана Ристановића. Живановић ми је тада рекао: „Партнера увек гледај у очи, а играј срцем. Тако, отвореног срца идем и кроз живот”, знао је да каже Симић, присећајући се својих глумачких почетака.

–Мој отац је био пекар и на питање о менталној и физичкој снази човека увек је нудио „формулу” из свог заната: „Све зависи како си замешен”. А ја, уз ову формулу имам и своју да никада не устајем на леву ногу. Увек сам задовољан, ретко љут. А постоји ту још једна формула: срећа, говорио је Симић.

 Тако је само на сцени ЈДП-а остварио бриљантне улоге у представама „Кандид или Оптимизам”, „Псећи валцер”, „Чекајући Годоа”, „Пуњене тиквице”, „Велика ауто трка”, „Ревизор”, „Скакавци” и друге. Упоредо са позориштем снимао је и филмове. Присетимо се неких: „Доктор”, „Горки део реке”, „Кораци кроз магле”, „Бекство”...

Да није постао глумац, Никола Симић сасвим сигурно био би сликар. Заправо сликарство је, како је говорио, било његова прва уметничка љубав. У нижим разредима основе школе издвајао се сликарским радовима, па је тако полагао пријемни испит за средњу уметничку школу у Новом Саду, али га је старији брат Славко, такође глумац, ипак, усмерио у глумачке воде. Никола Симић, мање је познато, писао је и песме и афоризме.

Познат као велики професионалац и уметник до крајњих граница предан свом послу, Никола Симић је изгарао на сцени, дајући својим јунацима оригиналност и јачину.

–Када се дигне завеса, све заборављам и представа увек креће у нови живот. На дан очеве смрти играо сам „Дунда Мароја” у Дубровнику. Дан после сахране моје мајке, играо сам „Бубу” у Београду. Публику не занимају личне емоције и животни проблеми глумаца, већ суштина представе којом нуде драму и сузе или расположење и смех до суза. Наравно, ово друго је много теже остварити – говорио је овај непоновљиви комичар који је познат и по својеврсном позоришном феномену, представи „Буба у уху”.

Ова представа с Николом Симићем у главној улози, настала као дипломска представа Љубише Ристића 7. јуна 1971. године, због своје дуговечности ушла је у Гинисову књигу рекорда. „Буба” се на репертоару ЈДП-а налазила преко 40 година и имала близу 2.000 реприза.

Никола Симић освојио је симпатије телевизијске публике многобројним серијама, посебно тумачењем Мите Пантића у филмском серијалу „Тесна кожа”. С великим жаром освајао је симпатије гледалаца и у серијама „Срећни људи”, „Породично благо”, „Љубав, навика, паника” и многим другим.

Овај непоновљиви комичар остаће упамћен и по томе што је синхронизацијама цртаних филмова на српски језик „позајмљивао” глас Душку Дугоушку, Микеланђелу и Секачу у „Нинџа корњачама”, Мегатрону, Блустрику и Чипу Чејсу у „Трансформерсима”.

Са урођеном вером у љубав, Никола Симић је храбро корачао кроз живот и суверено владао сценом.

–Без љубави и тих склоности не знам како бих функционисао, а велика је истина да све док волите: живите. Мени је љубав најјача емоција коју доживљавам као таленат, таленат за живот. Свако од нас има ауру, неко духовно значење. Највећа срећа је када вам се ауре поклопе. Мени се то и у овим годинама, догодило у љубави. На тај начин сам бирао и пријатеље. У тим односима ми је јако важна искреност и игра отвореним картама. Само тако могу да имам равнотежу духа и тела у свим контактима. А када се појаве сумње тај однос губи сваки смисао – рекао је Никола Симић у једном од последњих интервјуа које је дао баш за „Политику”.

Б. Г. Требјешанин

----------------------------------------------------------------

НА ВЕСТ О СМРТИ

Тамара Вучковић: С тугом смо примили вест о одласку великог глумица Николе Симића који је на на сценама ЈДП-а играо преко 50 година. Никола Симић је био јединствен глумачки таленат. У комедији је остварио непоновљиве врхунце, доказујући да су могућности поигравања жанром неограничене. Одлазак Николе Симића представља  ненадокнадив губитак за наше позориште.

Рада Ђуричин: Никола је био мој класни колега, а у ЈДП-у 43 године партнер у „Буби у уху”, у представи коју је својим огромним даром и непресушном енергијом учинио легендарном. Никола је био богом дани глумац, целим својим бићем посвећен позоришту и жалост због његовог одласка је велика. Срећом, много је трагова оставио за собом, још ћемо се радовати сусретима с њим и учити од њега.

Љубиша Ристић:Никола Симић био је велики драмски глумац – зато је био највећи комичар. Мој живот у позоришту започео је пре 43 године с групом глумаца које је он предводио у „Буби у уху” – својим необичним  талентом, космичком енергијом и глумачком интелигенцијом којима није било и још дуго неће бити равних на нашој сцени. Сви смо му заувек захвални за највољенију и најдуже играну представу јер је њен јединствени и незабележени живот пре свега другог његова заслуга.