Гуливер путује кроз кеш кредите

Сликању живота на асфалту и српских архетипова од „уличних одрона” па даље, Срђан Ђиле Марковић, београдски андерграунд уметник, додао је мотив ноћног урбаног пејзажа престонице. У новом циклусу од десет слика, насталих по поруџбини београдске Галерије „Дар-мар” (Краља Петра 44) то је једна од тема, а посебно се издваја рад „Колекционар”, једини изложен на истоименој поставци која ће трајати до 29. новембра. Дело представља једног (можда типичног) купца уметничких дела. Остатак циклуса „Колекционар” за сада се може видети само у каталогу. Осим што је сликар, Срђан Ђиле Марковић, јесте и први човек „Супернаута”, музичар и композитор постпанковског миљеа, како кажу зналци, и „не баш озбиљан” ликовни критичар. Са текстовима својих песама, али и слика са стриповском поетиком радо удара у чело.

О управо изложеном делу „Колекционар”, али и о томе да ли стрепи да ће због тога продаја његових слика бити успорена Марковић у разговору за наш лист истиче:

– Наши колекционари су пресрећни када оборе цену за 50 евра. Купују музејске формате, праве заоставштину за будућност, али 50 евра је 50 евра и овом приликом им се захваљујем на безрезервној подршци (осмех). Можда сам и ја нека врста колекционара, јер скупљам урбане призоре који ми се чине најбитнијим за Београд у овом тренутку. Видео сам пуно амбициозних колекција такозваних заоставштина за будућност, али у њима није било ризика. Постоје колекционари који имају радове сваког сликара који је добио нa пример „Политикину” награду. Немају ниједног аутора у колекцији који није познат. А у Лувру има места и за минорне мајсторе који су феноменални. Колекционари су преварени идејом да се живот може поседовати. И то постоји у сваком човеку, а колекција ти служи да не видиш живот.

Галериста је у овом случају тражио да Ђиле наслика и урбане ноћне пејзаже, а он појашњава:

– Мени пејзаж никада до сада није био тема, а у пејзажном сликарству имате гомилу могућности. Какав је наш урбани ноћни пејзаж? Он је као тренутак у ком живимо, стварност безобразнија од сваке сатире. Имамо шест хиљада банака на хиљаду и по запослених. То су Гуливерова путовања кроз кеш кредите. Узмеш три хиљаде, а вратиш дванаест. Београд је потпуно изградио своје визуелно лице са свим тим бесомучним рекламама. Зграде су постале небитне, само је постало важно где се праве паре. А то је тамо где највише светли. И тако није само код нас. Данашњи пејзаж града су светлеће рекламе. Уз то сам насликао и мој препознатљиви месец, као симбол пропасти, који стално пуши. Стварност је довољно апсурдна, иронична, и штета да се то не забележи. То су сувенири из Београда.

Иако је било предлога да слика и овај циклус на свој препознатљив начин, Марковић то није желео:

– Од тога ми је одмах било мука. Уметници који цео живот имитирају сами себе често се доведу до самопародије. Нисам то желео. У овим најновијим радовима су ми боје постале тамније него у претходним делима, нема оних шљаштећих телевизијских боја (јаких и неприродних).

Срђан Ђиле Марковић: "Гомора скајлајн", 2014

У скоријој прошлости шестомесечни боравак у Паризу оставио је на нашег саговорника снажан утисак:

– Обишао сам све најмодерније изложбе, а поражавајуће за Париз је било да немате ниједног савременог уметника спремног да ризикује, већ се иде на добитну комбинацију. То је досадно. С обзиром да нисам ништа ново пронашао отишао сам да гледам оно старо и као ђачић сваки дан обилазио Лувр. Много ми се допада фламанско жанр сликарство. Увек сам у томе видео недостижност. Почев од оних лудака који су сликали хаљинице од тила, а ти их чујеш како шуште. То је неко умеће изгубљено за човечанство чим је Фландрија пукла. И више нико и никад неће то поновити, нити треба. У тим жанр сценама постоји фантастичан контекст да коментаришеш све што те нервира. Оне су пуне социјалних алузија, ситног зезања владајуће класе. Класни рат – то су жанр сцене.

На наш коментар да и код њега има алузија Ђиле додаје:

– Да и код мене је класни рат. Кад завршим дело не занима ме шта ће бити с њим. Не скупљам своје слике. Важна ми је продаја, али ту није само реч о њој, него о укусу публике што даје извесну стварност уметности. Али на слици ништа није стварно осим твојих снова. То су све ипак боје на платну. Сада радим нову слику о уметници у успону, а око ње су три зналца који ће је саветовати како најбоље да се пробије у свету. „Један аспирирајући уметник” је назив тог рада по наруџбини.

Упитан шта се догађа у његовој музичкој каријери, са „Супернаутом”, Срђан Ђиле Марковић за крај наводи:

– Не паузирам са музиком, „дрљам” и свирам даље, само се не трсим и не појављујем много у јавности. Сликарство и музика су две најближе уметности, али је музика увек испред, револуционарнија је. Музика носи клицу пропасти државе – каже уметник.