Глава никад није цела у „балканској муци”

Изложба слика „Разговори са пријатељима” одржана ове године, на Дан града, 6. маја, у Народном музеју у Крагујевцу, и изложба графика „Хомо меланхоликус”, новембра 2013. у Београду, у Центру за графику и визуелна истраживања „Академија”, којом је стекао титулу доктора уметности, два су дела целовитог уметничког пројекта Бојана Оташевића, професора на Одсеку за примењену уметност на крагујевачком Филолошко-уметничком факултету (ФИЛУМ-у). У тематском средишту његовог вишегодишњег уметничког истраживања је људска психа, односно одређени психолошки набој који се разоткрива у интроспективном понирању ка „унутрашњем пријатељу који има свој глас, критику, сугестију, своје размишљање и емоцију”. Изложба уља на платну у родном Крагујевцу донела је Оташевићу награду Вукове задужбине за област уметности за 2014, а према оценама колега и критичара она представља врхунац стваралаштва овог графичара и сликара, који је основне и последипломске студије завршио на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професорке Биљане Вуковић. „Да, тако су рекли, али ја не могу да се зауставим. Како човек да побегне од себе и занемари своја интересовања”, пита се Оташевић у разговору за наш лист.

Интересовања, дакле, остају иста, а ви их предочавате подједнако и на графикама и на сликама. У чему је разлика између та два приступа?

Графику и слику радим паралелно, графика је прочишћена идеја, а слика доноси више тонова и емоција. Зато поједине слике подсећају на графике, а неке графике су детаљи једне слике. Но, тема је увек иста. Већ годинама ме, тако да кажем, мучи једна те иста „прича”, психолошко стање бића, односно лика који цртам и сликам. Вероватно због тога људи понекад не могу да разлуче шта је графика, а шта слика. Али то и није толико важно. Важно је да лик не гледа у вас, већ ви у њега. То је рефлексија коју желим да изазовем, да посматрача заинтересујем да се згледа не у око као орган, већ у оно што је иза, а дубоко у сваком од нас су „пријатељи” са својим мислима и осећањима. Уколико наслутим да се то неће десити, онда тим радом нисам задовољан. Исто важи и за графику и за слику, а разлика, осим ове коју сам поменуо у вези са основном идејом и више тонова је у томе што је слике великог формата, које волим да радим и које су ми битне, лакше чувати и излагати.

Тема вашег докторског рада, изложбе и дисертације, била је меланхолија. Зашто баш то осећање?

Био је то договор са мојим ментором, професорком Биљаном Вуковић. Реч је, заправо, о анализи „Меланхолије” Албрехта Дирера, конкретно покрета крилате жене. Историјски гледано, меланхолија је доживела велики пад. То осећање данас нема никакве везе са меланхолијом од пре пет векова. У доба ренесансе меланхолија је била део погледа на свет узвишених људи, привилегија оних који су решавали тешке математичке проблеме и филозофске загонетке, а данас се то осећање дефинише као нека врста депресије, болести незадовољних и неостварених. Та и таква „меланхолија” је на овим нашим просторима и те како присутна. Ствара је материјална беда с којом се дуго носимо.

Колико су ваша дела омеђена географским одредницама и социјалним моментом?

Омеђена су онолико колико смо омеђени, сви ми који живимо на Балкану. Ја већ 41 годину живим у Србији, у Крагујевцу. Волим овај град и ову земљу, али небројано пута сам од колега и публике из далеког иностранства, који су видели моје и радове уметника из Црне Горе, Бугарске и неких других комшијских земаља, чуо да кажу: „Не могу ово да гледам, то је балканска мука.” Тако они дефинишу нашу, балканску уметност. Глава коју често цртам никад није цела. Увек је то неки кадар и увек јој фали неки део, без обзира колики је формат у питању. Не радим то намерно, то долази спонтано. Као да осећам да је цела глава нешто исувише лепо, нешто што овде не може бити. Упознао сам људе из богатог дела Европе и Америке који имају нека моја дела. Сигуран сам да и они виде како „разговарам” са „пријатељима”, али не знам какве закључке из тога извлаче. Можда „пријатеље” препознају и у себи, али се не бих кладио да је тако. Пре ће бити да је то за њих нешто другачије, нешто ново.

Хоће ли глава коју цртате и сликате икад бити цела?

Сумњам да ће се то ускоро десити.