Четири пута био резервни младожења

Свети Илија 1914. пао је баш у недељу. Председник села Меленци, једног од највећих у Банату, Станко и бележник Коста седели су у месној канцеларији. Само они знају да је из Великог Бечкерека управо стигла депеша о општој и моменталној мобилизацији. Ваљало би одмах ангажовати пандуре и добошаре па онда кроз цело село. – Чекај Коста, светац је, па још и недеља, толики певци се кувају по кућама. ’Ајде да пустимо народ да мирно руча, што да им загорчавамо живот на овај благ дан – рекао је председник свом сараднику, па је тако мобилизација одложена за после подне.

Први светски рат ставио је у немилост и велики број Срба који су тада живели ван Србије, а највећи број њих је насељавао крајеве који су тада били под Аустроугарском, монархијом која је Србији објавила рат. Срби са тих подручја били су мобилисани, али су углавном дезертирали или су се већ у првим биткама предавали и онда тражили начине да се прикључе јединицима које су се бориле на страни Србије. Из Војводине Срби су регрутовани у аустроугарску војску и стизали на фронт с Русијом. Ту су били заробљавани, или су се сами предавали „непријатељу”. Међутим, велики број регрута није се одазивао на мобилизацију већ се скривао по селима и салашима у атарима. У осталим крајевима у којима су живели Јужни Словени такве дезертере су звали „зелени кадар”, а у Војводини „логоши”.

Однос Срба у монархији према рату записао је Жива Шајтинац и тако илустровао како је почела мобилизација у Меленцима. Овом темом су се бавили и његови синови, Радивој, цењени и афирмисани зрењанински књижевник који је „логошима” посветио поему, и Станко који се такође на разне начине у својим делима бави банатским хроникама. Интересантно је да се збивањима у Првом великом рату на овим подручјима бавио и унук Угљеша Шајтинац. Он се прочуо делом „Право на Руса”, које је било његов дипломски рад на позоришној академији, а касније је постављено на сцену Српског народног позоришта. Писац комада обрађује управо тему мобилизације Срба у Банату и појаву заробљених Руса.

– Као и у сваком рату, у његовом избегавању богати су се сналазили на свој начин, а сиротиња на свој. Имућни су регруте селили у друге крајеве да им се заметне траг, куповали везе и подмићивали да би избегли одлазак у рат, а сиротиња се скривала. Села су била пуна „логоша” који су се кретали ноћу, а често су насељавали напуштене салаше – прича Станко Шајтинац. Његов отац Жива је забележио и један случај када су у сватовима морали да нађу двојника младожењи који је избегао мобилизацију. Сватови су се организовали и у време рата, а на ред за женидбу су долазили и логоши. Због опасности да младожењу не покупе жандарми, у свадбеној ноћи увек је припреман резервни. Тај је обично имао неку физичку фалинку и код себе увек припремљену документацију да је неспособан. Кад дође полицијска контрола прави младожења дезертер збрише „под сламу”, а за сто, међу госте и уз младу ускочи резервни. Кад прође контрола на то место се враћа логош. Кажу да је неки Веселин из Меленаца, где је било мало неспособних, а много дезертера, четири пута глумио младожењу.

Неки логоши су се у избегавању рата стварно одметнули и постали кабадахије, пљачкали, отимали девојке. У време Првог рата овде је, као такав, био познат неки Маринко Перић, кога су прозвали банатски Чаруга.

Знатан број младића избегавао је рат на драстичне начине. Намерно би се озлеђивали или инфицирали болештинама. Најчешће су се тровали трахомом, болешћу очију која је баш харала у време Великог рата, или су компликовали ране како би постали трајни инвалиди.

Они који су доспевали у рат и били заробљени у Русији након неколико година су доносили приче о свакојаким догодовштинама. Неки Меленчани су причали како су се у руским пространствима за време кулучења скривали по шумама и нашли начина да пеку ракију, а други су доносили приче о страховитим руским зимама. Тамо су се, говорило се, у лето чули разговори, мада нигде људи није било у близини. То су се одмрзавале речи изговорене на великим хладноћама и одмах се замрзавале, а могле су се чути тек на лето.