Да ли је Давичо преписао Чезара Павеза

Књига о којој се на недавно завршеном Сајму књига највише причало, свакако је „Ресавски венац” (Плагијати југословенских песника), коју је приредио Милоје Дончић. Тираж од 3.000 примерака распродат је за само неколико дана. Књигу је објавила Агенција за издавачку делатност „Лестве” из Косовске Митровице. Поезија Милоја Дончића (1963), аутора десетак збирки песама, преведена је на француски, бугарски и шпански језик. Дончић је добитник више домаћих и међународних награда.

Ова двоглава књига-бомба, како је назива Душан Стојковић, садржи две антологије: на левој страни су изворне песме, на десној – плагијати. Велики римски сатирични песник Марцијал, објашњава Стојковић, први је употребио реч плагијат. Ђироламо Вида, италијански ренесансни теоретичар књижевности, иронично саветује плагијаторе да пажљиво „преписују грабеж”. Пјер Бајар вели: „Плагијат је стар колико и књижевност”. Харолд Блум, у својој „Антитетичкој критици”, говори о песничком утицају, прекрстивши га у песнички прекршај, тврдећи како се велики песници „упорно, и до смрти, боре са својим снажним претходницима”. Они, притом, намерно, погрешно читају своје претходнике. Блум мисли као и Гете, којег цитира: „Зар песник нема право на сва достигнућа својих претходника? Зашто би се устезао да убере цвеће на које наиђе? Само присвајањем туђег блага остварујемо нешто велико”. Цитира и Шелија који каже да сви (велики) песници пишу једну једину велику песму. Но, закључује Стојковић, једно је утицај, античко такмичење са песничким претходницима, тематско угледање, а нешто сасвим друго – преписивање, ред по ред.

Књига „Ресавски венац”, објашњава Милоје Дончић, настала је захваљујући несебичној помоћи неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедри за светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из многих градова. Детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипата и билтена, што укупно износи – 9.588 песама. Коришћена је грађа 74 преводиоца, са 27 светских језика, и обрађен материјал из 17 земаља, са 13 језика. Од 496 плагијата, приређивач је изабрао 31 песму, где је реч, како тврди, о тешким плагијатима, готово дословним преписима.

Први том антологије „Ресавски венац”, обухвата песнике са простора бивше Југославије. Песници, рођени између 1900. и 1939. године, сврстани су по хронолошком реду, од Вјекослава Мајера до Рахмана Дедаја. У другом тому, који ће се појавити наредне године, биће обухваћени песници рођени од 1940. до 1980. године. Други том, каже Дончић, биће знатно обимнији, јер је „број модерних ресаваца знатно већи”. Приређивач указује и на своје храбре претходнике – Аницу Савић Ребац, Николу Шопа и Петра Џаџића – који су, такође, у своје време, указивали на „преписиваче”.

Са неколико, карактеристичних примера, илустроваћемо Дончићеве тврдње. Песма Артура Рембоа (1851–1891), зове се „Брод у ноћи”, а песма Добрише Цесарића (1902–1980), носи наслов „Лађа у ноћи”. Рембоова песма почиње стиховима: „Талас за таласом ка обали ваља / Брод што крену низ паклену реку”, а Цесарићева: „Талас за таласом обали шаље / Лађа што крену низ маглену ријеку”. Чувени Федерико Гарсија Лорка (1899–1936), аутор је „Песме коњаника”, која почиње стиховима: „Кордоба / Далека и сама / Црна кобила, велики месец”. Хамид Диздар (1907–1967), као своју потписује „Пјесму камилара”, која почиње стиховима: „Мека, сама и далека / Црна камила, пун Мјесец”... Само је Кордобу заменила Мека. У песми „Плач камена”, Антонио Мачадо (1875–1939), каже: „Вратите ме у стене, у кланце, у речна корита”, а Јуре Каштелан (1919–1990), у песми „Јадиковка камена” вели: „Вратите ме у громаде, у клисуре, у сплетове горја”.

Сара де Ибањес (1910–1971), има песму „Пелерина” („Твоје руке нитко на њој не види / Кад улицом прођем”), а наша Мира Алечковић потписује песму „Хаљина” („Нико не види на њој твоје руке / када пролазим улицом”). Назми Хикмет (1902–1964), песму „Октобар”, почиње стиховима: „Лежим у ноћи октобра, што умирући пјева”, а Ацо Шопов (1923–1982), песму „Август”, почиње стиховима: „Лежим под стаблом ноћи, у августу што умире и пева.” Емил Бојсон (1900–1972), аутор је песме „Робот” („Жао ми је робота, што роб никад бити неће / Својом грешком”), док Гане Тодоровски (1929–2010), у „Песми о роботу”, пева: „Жалим робота што неће постати роб / кривицом својом.”

Велика је сличност, најблаже речено, и између песме Паула Целана (1920– 1970), под насловом „Сјај зеница твојих” и песме Васка Попе (1922–1991), с насловом „Очију твојих да није.” Целанова песма почиње стиховима: „Испод сребрних обрва / Зеница твојих да није/ Да ли би било неба/ У нашој слепој соби”, а Попина: „Очију твојих да није/ Не би било неба/ У нашем малом стану.” С две песме заступљен је једино Оскар Давичо (1909–1989). Приређивач налази сличност између песме „Језа” Анрија де Рењијеа (1864 – 1936) и Давичове песме „Страх”. Прва почиње стихом: „У математици крви нож језе тресе се и кључа”, а друга: „Нож језе стрмо се тресе у живим могилама.” Невероватна је сличност и између песме Чезара Павеза (1908 – 1950), под насловом „Моја Сицилија”: „Сицилијо међу звонима, међу стадима / Сицилијо међу пастирима по брдима / Сицилијо засједо међу осветама / Сицилијо фруло међу народима” и чувене Давичове песме „Србија”: „Ој Србијо међу људима на њивама / Ој Србијо, међу песмама, међу стадима / Ој Србијо, песмо међу народима.”

Најдрастичнији пример „ресавске школе”, свакако је песма Јеврема Брковића (1933), под насловом „Све се десило прије рођења”, која је дословни препис песме Душана Васиљева (1900–1924), с насловом: „Писмо Аници”. Брковић је „своју” песму само ијекавизирао. Ништа друго није мењао.