Медији гласнији од топова

У тренутку када ратна дејства у Украјини засад јењавају, у бившим балтичким совјетским државама расте нервоза. Скретање пажње света са дешавања у Доњецкој и Луганској области отвара нови простор за деловање Москве, сматрају у Летонији, Литванији и Естонији, па чак и у Пољској, Грузији, Молдавији...

Овај пут, међутим, није реч о говору топова и ракета, о стотинама страдалих, избеглих... Главно оружје којег се плаше поменуте државе јесте, како наводе, „агресивна делатност руских медија намењених конзументима (често третираним и као – земљацима) ван граница највеће државе на свету”.

Оно на шта су нас током протеклих година навикли телевизијски канали, попут америчког Си-Ен-Ена или британског Би-Би-Сија, сада су на себе преузели руски канал Раша тудеј и недавно покренути – Спутњик. Шема је слична: изнети ставове владајућих структура у својој земљи, вешто комбинованим са квазиистраживачким емисијама, политичким панелима, лаком забавом и – умереном дозом патриотизма.

При томе, како тврде познаваоци, руски телевизијски прегаоци добро су научили лекције западних колега и створили јавне сервисе који по динамичности програма превазилазе некадашње узоре.

Чињеница да земље поменуте на почетку текста осећају посебну нелагоду има оправдање у сазнању да у њима заиста и живи велики број етничких Руса. А у комбинацији са пропагандном машинеријом Кремља то може да изазове врло непријатне последице по власти земаља на чију адресу се поруке упућују.

Рекло би се да су Си-Ен-Ен и Би-Би-Си, посебно у време ратова на Балкану, отворили неку врсту Пандорине кутије, пустивши из ње сва зла овога света. Покушаји да се поклопац поново затвори одавно су напуштени. Можда управо услед намере да заувек тако и остане.

Комбинација класичног војевања и јаке пропаганде аналитичари данас називају – хибридним ратовањем. Мада, истини за вољу, ни два светска рата вођена у 20. веку нису покренути испотиха... Пропаганда је и у тим случајевима била једно од ударних оружја. Ипак, муњевити развој медија, а посебно интернета, претворио је планету у „глобално село” у којем се све зна, све је могуће сазнати, свакога похвалити или оцрнити...

Моћ светске комуникационе мреже са собом носи и додатну опасност, а то је окретање млађим категоријама становништва које још немају изграђене вредносне и политичке ставове и као такви упијају сваку информацију без способности да самостално филтрирају оно што је истина од онога што је пука пропаганда.

Да ли је искључивање страних канала из домаћег програма, као што то раде у Летонији, Литванији и Украјини када је реч о програмима из Русије, ваљано решење?

Британски телевизијски продуцент Питер Померанцев сматра да није: „То само ствара изузетно ружну слику о ономе ко је наредио искључење.”

Други важан моменат је то што се ова врста програма углавном нуди по изузетно прихватљивим ценама. Уосталом, већ су плаћени из домаћих извора, а отварају велики простор за рекламирање најразличитијих производа, чега ниједна озбиљна телевизија, с правом, не жели да се одрекне.

Како су пренели светски извештачи са самита Г-20 одржаног недавно у аустралијском граду Бризбејну, Русија за Запад више не представља партнера него – противника. При томе се као њен главни супарник виде, пре свега – САД. Дакле, реч је о супротстављености две нуклеарне силе које не презају да нагласе ту врсту своје војне моћи, док за густо насељену Европу и сама помисао на нуклеарне бојеве главе изазива дубоку зебњу.

Како неко рече, Русија и САД су земље са огромним територијама и тамо би после евентуалне нуклеарне катаклизме нешто и могло да остане здраво. На Старом континенту, таква могућност равна је нули.

При томе, по мишљењу стручњака, Русија је много боље припремљена за евентуални сукоб пошто на Западу, како пише „Економист”, не постоји ни снага ни воља за могући сукоб. Зато се све и решава локалним „чаркама”, попут рата у Украјини, који више служе за подизање и одржање рејтинга владајућих структура и морала сопствених поданика него што ће суштински променити стање на терену. За такву промену потребне су десетине година, а стрпљење није карактеристика политике ни Москве ни Вашингтона.

Излаз је пронађен у пропаганди. Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, Ал Џазира, Раша тудеј, Спутњик и друге глобалне мреже преузимају на себе да утичу на „расположење” грађана у другим земљама. Поготово оних које сматрају – земљацима.

За почетак, медијски рат чини се безазленијим од оног правог, који односи животе по кратком поступку. Да ли ће тако и остати, можемо само да нагађамо. И да се надамо.