Сада мреже треси, Лионелу Меси

Маракеш – На 14. Маракеш фестивалу веома посећену мајсторску радионицу одржао је јуче и култни шпански редитељ Алекс де ла Иглесија (1965, Билбао), зачинивши је ексклузивним информацијама о филмовима „Моја велика ноћ” (на тему ТВ шоуа) и „Бар” (комични трилер), које ће снимати током 2015. године.

У овој години, која је сада већ на истеку, Иглесија је, такође, снимио два филма: дугометражни документарац „Меси”, изврстан биографски филм о фудбалском магу Лионелу Месију, у којем једино он ништа не каже о себи (ускоро ће бити приказан у Београду) и кратки филм „Исповест” у оквиру омнибуса „Разговори са боговима” (један од аутора је и Емир Кустурица).

Аутор „откачених” црнохуморних, а сада већ и култних филмова попут „Мутантске акције”, „Пердите Дуранго” и „Ферпектног злочина”, али и „Дана звери”, „Последњи циркус” и „Вештице и бичарке”, за „Политику” говори о уживању у снимању „Месија”, поигравању са опростом греха, о својој забринутости што култура полако нестаје и о сећањима на један боравак у Београду...

„Меси” покушава да одговори на питање како је од стидљивка из најсиромашнијег аргентинског града настао најбољи фудбалер света?

Алекс де ла Иглесија са новинарком Политике Дубравком Лакић

Да. До одговора на то питање у филму се долази кроз одговоре на једно друго питање, а то је – шта је то што чини Месија најбољим играчем на свету? Знао сам да одговор нећу добити кроз неки списак његових вредности и достигнућа и зато је било потребно дубље задирање у оно што Месија чини јединственим, а његову каријеру једном од најсензационалнијих. Закључак је – не постоји таква ствар као срећа. Ништа се не јавља случајно, већ се све дешава зато што неко или нешто подстиче или провоцира да се деси.

Из филма се ипак закључује да је Месију највећи подстицај дала његова бака?

Нико га боље није мотивисао од ње! Када је умрла, био је то велики ударац за њега, али је он наставио да јој и даље посвећује све своје голове. Оно, када га видите са подигнутим прстима ка небу, зна се коме је тај поздрав упућен – баки Селији. Она је била та која га је упорно одводила на тренинге у клуб Грандоли у Росарију.

У филму Сезар Луис Меноти каже: „Меси игра дубоко, игра широко, игра где год жели, јер игра као богови”, а ви ову изјаву вешто користите?

Меноти много тога објашњава о Месију и сигурно је један од најкориснијих саговорника у филму. Занимљив је и Јохан Кројф када каже: „Хвала богу да Меси постоји, јер да тако није још увек би морали да говоримо само о Марадони.” У филму су још и Месијеви саиграчи из Барсе: Маскерано, Пике, Инијеста, Пинто, онда и Месијеви школски другови, учитељи, чланови породице, аргентински и шпански новинари... Свашта сам од њих сазнао. Било је баш занимљиво.

Ваш кратки филм „Исповест” је урнебесна трагикомедија у католичком окружењу?

Када ми се Гиљермо Аријага обратио са идејом о „Разговорима са боговима”, мени је одмах пала на памет идеја да се поиграм на тему опроста греха тако важну у католичанству, али да то учиним тако што што ћу грешника-мафијаша довести у ситуацију да даје благослов и опрост греха човеку који је „грешан” што није много волео своју жену. Било ми је забавно да се поигравам са тим промењеним улогама, али и да на смешан и забаван начин укажем да је све релативно. И грех, али и опрост.

Верска иконографија се често појављује у вашим филмовима?

Да, али у разумној мери. Понекад нам је потребна нека врста егзорцизма или револта, како бисмо постали свеснији кризе вредности, ствари и догађаја око себе.

Алекс де ла Иглесија држи мастер-клас у Маракешу

Да ли криза вредности може да постане опаснија од економске кризе у којој је и Шпанија?

Може, а у неку руку већ и јесте. Више од бриге о новцу треба бити забринут што култура полако нестаје. А и достојанство је данас потцењена категорија.

У Србији је био приказиван и ваш филм „Последњи циркус”. Да ли сте као дете доживели трауму од кловнова или сте желели да нам покажете да је и Шпанија велики циркус?

Ха, сви смо помало кловнови. Они су симбол људског стања, прикривања невоља и страхова од онога чиме смо свакодневно окружени. Од насиља у којем живимо, или се суочавамо гледајући телевизијске екране, или новинске странице, или у очи нашег комшије. Све нас то тера да се маскирамо и претварамо у кловнове. Што се Шпаније тиче, ми у њој живимо са неком врстом поремећаја личности. Свако жели да је центар пажње. Да би препознали и признали таленат других људи, они би требало или да су мртви, или у иностранству. Тако је и на пољу културе, али и на пољу науке.

У вашим филмовима кроз доста насиља показујете екстремне емоције протагониста?

Зато што из негације насиља настају и лажи и преваре и све гнусно у животу. То су извори насиља, а не оно само по себи. Сви ми имамо насиље у нашим мозговима, а разговор о томе, чин његовог ослобађања вербалним путем, а не физичким јесте почетак решења проблема. Нажалост, насиље је део људског понашања и отуда је оно присутно у мојим филмовима.

Недавно сте филм „Вештице и бичарке” посветили и Грети Гарбо, Фриди Кало, Симон де Бовоар, али и Маргарет Тачер и Ангели Меркел?

Реч је о женама које изазивају поштовање, фасцинацију, али и страх. Мислим да има превише људи који посвећују свој живот ономе што се зове политичка коректност. Публика ионако сматра да одустајете од себе ако нешто другачије урадите. Ја сам једноставан и веома лак човек, али моји филмови нису. Сматрам да је моја дужност да снимам филмове који се мени свиђају.

Да буду забавни чак и када су на озбиљну тему?

Мислим да је забава део мог стила, без ње не могу, а тако и волим. Забава је најбољи начин да говорим о ономе што је мени занимљиво.

Дакле, ви нисте од оних који се у свом стваралаштву руководе мотом – то и тако људи желе?

Никако. Постојање те реченице као оправдања ме ужасава, баш као што ме ужасава и реченица: „Имате телевизију, шта ће вам филмови и биоскопи.” Не може тако! Увек треба да постоји алтернатива. Телевизија можда јесте јефтинија и ефикаснија, али постоји и неопходност нечега што се зове филм.

Како гледате на проблеме савременог шпанског филма?

Као и на свој живот. Веома је тешко, ситуације су често непремостиве, али се надам и радујем.

Сећате ли се боравка у Београду са филмом „Ферпектни злочин”?

Наравно да се сећам! Тада сам био млад и нешто мање дебео. Сећам се велике фестивалске дворане („Сава центар”) и лудог плеса у оном ресторану на Дунаву. Баш је било смешно и забавно.