Како је Добривоја мимоишла катарза

Премијера мјузикла „Хотел Косово” или „Приручник за сналажење у јужној српској покрајини Република Косово”, аутора Ненада Тодоровића доживела је у суботу на новој сталној сцени Народног позоришта Приштина у Грачаници овације публике. Занимљиво је, међутим, да скоро нико није приметио да је главни јунак представе Добривоје, након страшног третмана спроведеног над њим мртав и да такав није доживео катарзу кроз коју су заједно прошли и ансамбл ове представе и публика. Током дужег, френетичног аплаудирања, нико није приметио да је главни јунак устао и тихо се повукао се са сцене.

Публика је у овом комаду, једноставно речено, препознала живот којим се живи на Косову и Метохији. Извођачи и публика су од самог почетка успоставили комуникацију не тако типичну за позориште, стапајући се у јединствену сцену.

Поред Ненада Тодоровића, који потписује текст и режију, а који је и директор овог позоришта, музику и сценографију потписује глумац Бојан Стојчетовић, кореографију Небојша Громулић, костимограф је Љиљана Ружић, Добривоја тумачи Александар Михајловић, док у представи наступа више од тридесет извођача.

Тодоровићева представа, која говори о трагичном путу повратника на Косово и Метохију Добривоја, који је у избегличком кампу у Краљеву одустао од намере да изврши самоубиство и са радошћу одлучио да се после петнаест година прогнанства врати својој кући, неоспорно да је настала из пресне истине.

Радња је смештена у послератни животни амбијент Косова и говори о бројним драматичним проблемима са којима се сусреће Добривоје, који, по свему судећи, може бити било ко од десетине хиљада прогнаних и расељених Срба.

Без карикирања, драматуршким заплетом, аутор уметнички оплемењује и на сцени оживљава ту сирову истину указујући притом на бројне апсурдне разлоге који спречавају Добривојев повратак и останак у својој кући на Косову, али и на његов коначни нестанак.

Ансамбл глумаца и плесача кроз Тодоровићев неспорно храбри драматуршки заплет, динамичну кореографију, музику „агропанка” са, како кажу актери, мирисом глиба, представља кроз комад читаву галерију негативних ликова из редова власти с обе стране административне црте, паравласти, међународне заједнице, криминалних група и свих других. Међу њима су и жена и комшија повратника, који су, такође, препрека Добривојевом повратку на своје огњиште.

Своје незавидно место на сцени нашла је дипломатија оденута у одело које засигурно није златно, због филантропских стремљења тих дипломата.

Што представа више добија на убрзању аутор настоји да кореографско-музички део сцене подигне на још виши ниво како би код публике донекле била ублажена несношљива бол коју ова драма подстиче.

А да је тако шта могуће указује и завршетак овог комада.

И док Добривоје након најперфиднијих, али и најотворенијих третмана психофизичког насиља, које над њим чине ликови зла на сцени лежи мртав, у сали и на сцени долази до стања потпуног усхићења. Уз френетични аплауз настаје нешто као стање колективне катарзе коју једино не доживљава мртви Добривоје.

Ако се читалац ових редова пита да ли је то оно што је аутор Тодоровић хтео, одговор је –да. Неколико дана пре премијере он је наговестио аутору овог текста да верује да ће у „судару” глумаца и публике доћи до катарзе, али да то неће доживети Добривоје. А да ли ће главни актер после „нестанка” сазнати било шта о колективној катарзи остаје да се нагађа.

Без обзира на то да ли ће и колико Тодоровић, дорађивати живи драматуршки заплет, који кроз ток представе добија на убрзању, утисак је да мјузикл „Хотел Косово” свакако има будућност.

За почетак тако шта је наговестио глумац и режисер Енвер Петровци, који је рекао да би овај мјузикл обавезно требало да виде и Албанци на целом Косову, односно и публика у Приштини, али да би о гостовању требало да се договоре директори позоришта. Петровци је, такође, честитао редитељу и ансамблу мјузикла и изразио очекивање да ће са њима ускоро сарађивати.

А према оцени легенде глумишта Микија Манојловића ово позориште ће живети, јер је премијера, по њему, показала да у Грачаници за то има великог потенцијала.

Глумац Светозар Цветковић казао нам је да је тешко одмах након премијере дати било какав суд. Он је, ипак, истакао да се у овом мјузиклу осећа постојање велике позитивне енергије, као и велика радост игре код младих људи, али и њихова изузетна уиграност, поготово у оним увежбаним кореографским деловима представе.