Војевање Перка Карталовића

Човек не може измаћи ниједној обавези која му је суђена. Пронађе вас пре или касније, углавном онда када сте у цајтноту, што отежава задатак.

Одавно сам мислио писати о своме деди Перку, очевом оцу, али како? На располагању ми је само крхко сећање мога оца Николе и једна стара фотографија; мој деда Перко у војничкој униформи; с тим да се не зна када је направљена и којим поводом, вероватно по повратку из Великог рата, а, можда, и почетком Другог (шестоаприлског) рата, када је поново мобилисан. Ипак, једно сам знао – причу о њему, бар оно мало што је свега тога остало, морам прво научити напамет, па тек онда писати.

Село Бабине, на средокраћи пута који спаја Пријепоље и Пљевља – ту је мој деда рођен, 1898, ту је живео и умро 1953. године.

У Велики рат је пошао са непуних седамнаест година. Повлачио се са српском војском ка Метохији. Не знам у којој јединици био, то ми ни отац није могао рећи. Кад је стасао да разуме оно што би му његов отац казивао, Перково војевање и голгота коју је преживео од Албаније до Крфа и натраг, преко Солуна и Кајмакчалана, већ је било једна давна прича, а притисле су и нове невоље; немаштина и подмуклост људи после Другог рата нису им дали времена да се испричају. Мој отац је рођен 1937, а 1952, као најбољи бабински ђак, пошао је у велики град, да изучи велике школе, оне које су његовим вршњацима биле недоступне.

Те 1952. су се опростили и више се никад нису видели. С намером да умири уплашену породицу и охрабри сина пред пут у далеко и непознато, отац му је испричао ово:

„Па, ја сам имао само две године више од тебе када сам отишао у рат. Ратовао сам без икакве обуке и припрема. Неколико пута ми се учинило да нећу преживети. Колико сам само метака чуо око главе. Али био сам се навикао на те звиждуке, подсећали су ме на ове наше досадне мушице, а ја бих само махнуо руком и наставио да корачам. Јели смо мало, често у ходу, јер нисмо смели да се заустављамо. Кад станеш, ти си лака мета Арнаутима који су вребали скривени у снегу, иза стена.

Највише сам се уплашио кад смо газили реку Маћу у Албанији. Никада се нисам купао у реци, нисам умео да пливам. Имао сам неки гадан страх од те ледене, тамне водурине која нам се препречила. Чак сам старешини рекао да у реку нећу ни за живу главу. На срећу, нисам био једини. Маћу смо прешли везани конопцем једни за друге. После смо лакше стигли до Љеша, али тамо нас је чекала нова мука. Једва смо се провукли кроз некакво блатиште, мочвару пуну шибља, док нисмо стигли до мора. Нисмо ни знали шта је та нова вода, док неко није узвикнуо: ’Ово је, бре, слано..., ово је Јадранско море’.

Моја група је била задужена да открива и ликвидира арнаутске банде на путу којим се кретао стари краљ Петар. У једном селу, Арнаути су нас видели пре но ми њих. Пред нас је изашао један старији човек. Понудио нам је да се одморимо, огрејемо и окрепимо. Једва смо дочекали позив да уђемо у кућу, кад је старешина подигао узбуну и командовао повлачење. Био је искусан, осетио је да се иза те претеране љубазности крије нека подвала. Запуцали су на нас са свих страна, меци су ми на неколико места пробушили шињел, али ме нису ни окрзнули. У тој пуцњави смо изгубили два члана групе. Тада смо се опаметили и више нисмо наседали на арнаутска лукавства.

Питао сам се, сине, каква ме је то сила сачувала од погибељи. Одговор сам нашао у себи – нисам био пакостан, никад ником нисам подвалио, нити какво друго зло учинио, а помагао јесам, колико сам коме могао помоћи. Изнемогле и рањене сам носио на леђима, био сам млад и јак, а ако сам имао што хране код себе, делио сам је са онима који је нису имали. Тај рат и није био рат против непријатеља, била је то борба са самим собом. Тако су, мислим, и други осећали. Сви смо били једна душа – то нам је и донело победу.

Тога није било у овом другом, братоубилачком рату. Да сам ратовао, не бих жалио, овако су ме, без испаљеног метка, убили нељуди, лажљивци, љигавци, којима живот вреди мање од ове луле дувана. Али ти си, Ниџо, мој храбри наследник, моја крв и моја кост. Ти ћеш се борити у једном другом рату, да научиш оно што другима није дато да науче. Буди поштен и вредан, не одбијај никог коме је помоћ потребна, а оружје ће ти, очи моје, бити знање.”

Упоређујући ову причу са историјским чињеницама, могу да закључим само то да је мој деда, пут Албаније, кренуо из Призрена, 26. новембра 1915, кад и група у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Можда дан раније. И то је читава фактографија за коју знам, о војевању Перка Карталовића у Првом светском рату. Можда би се у архивама могао пронаћи још који детаљ, али, притиснут породичним и пословним обавезама, нисам нашао времена да то истражим.

Остале су, у сећању мога оца, и друге приче, али оне без хероја и подвига, без душе и милости, испуњене трагичним догађајима и неправдом која је, током и после Другог рата, учињена не само мом деди Перку и баби Дмитри, већ и њиховим синовима. Најстарији Петар је настрадао пред крај Другог рата, под неразјашњеним околностима, мој стриц Момчило, под лажном оптужбом да је сарађивао са четницима, после рата је одлежао годину дана у истражном затвору у Пријепољу, а мом оцу је, седамдесетих година прошлог века, након слома српских либерала, било одузето право на рад и бригу о својој породици.

Пре него је оптужен да је био четнички јатак, без икаквих доказа, и заједно са супругом утамничен у пријепољском затвору, мом деди су припадници нове „народне власти” после Другог рата одузели сва одликовања из Великог рата и пушку коју му је даровао лично краљ Петар. Мислили су да ће тако, без тих аргумената, прича о учешћу Перка Карталовића у најславнијем српском војевању, временом, ишчезнути и из сећања његових потомака. Пуче пушка краља Петра кад су се најмање надали.