Vojevanje Perka Kartalovića

Čovek ne može izmaći nijednoj obavezi koja mu je suđena. Pronađe vas pre ili kasnije, uglavnom onda kada ste u cajtnotu, što otežava zadatak.

Odavno sam mislio pisati o svome dedi Perku, očevom ocu, ali kako? Na raspolaganju mi je samo krhko sećanje moga oca Nikole i jedna stara fotografija; moj deda Perko u vojničkoj uniformi; s tim da se ne zna kada je napravljena i kojim povodom, verovatno po povratku iz Velikog rata, a, možda, i početkom Drugog (šestoaprilskog) rata, kada je ponovo mobilisan. Ipak, jedno sam znao – priču o njemu, bar ono malo što je svega toga ostalo, moram prvo naučiti napamet, pa tek onda pisati.

Selo Babine, na sredokraći puta koji spaja Prijepolje i Pljevlja – tu je moj deda rođen, 1898, tu je živeo i umro 1953. godine.

U Veliki rat je pošao sa nepunih sedamnaest godina. Povlačio se sa srpskom vojskom ka Metohiji. Ne znam u kojoj jedinici bio, to mi ni otac nije mogao reći. Kad je stasao da razume ono što bi mu njegov otac kazivao, Perkovo vojevanje i golgota koju je preživeo od Albanije do Krfa i natrag, preko Soluna i Kajmakčalana, već je bilo jedna davna priča, a pritisle su i nove nevolje; nemaština i podmuklost ljudi posle Drugog rata nisu im dali vremena da se ispričaju. Moj otac je rođen 1937, a 1952, kao najbolji babinski đak, pošao je u veliki grad, da izuči velike škole, one koje su njegovim vršnjacima bile nedostupne.

Te 1952. su se oprostili i više se nikad nisu videli. S namerom da umiri uplašenu porodicu i ohrabri sina pred put u daleko i nepoznato, otac mu je ispričao ovo:

„Pa, ja sam imao samo dve godine više od tebe kada sam otišao u rat. Ratovao sam bez ikakve obuke i priprema. Nekoliko puta mi se učinilo da neću preživeti. Koliko sam samo metaka čuo oko glave. Ali bio sam se navikao na te zvižduke, podsećali su me na ove naše dosadne mušice, a ja bih samo mahnuo rukom i nastavio da koračam. Jeli smo malo, često u hodu, jer nismo smeli da se zaustavljamo. Kad staneš, ti si laka meta Arnautima koji su vrebali skriveni u snegu, iza stena.

Najviše sam se uplašio kad smo gazili reku Maću u Albaniji. Nikada se nisam kupao u reci, nisam umeo da plivam. Imao sam neki gadan strah od te ledene, tamne vodurine koja nam se preprečila. Čak sam starešini rekao da u reku neću ni za živu glavu. Na sreću, nisam bio jedini. Maću smo prešli vezani konopcem jedni za druge. Posle smo lakše stigli do Lješa, ali tamo nas je čekala nova muka. Jedva smo se provukli kroz nekakvo blatište, močvaru punu šiblja, dok nismo stigli do mora. Nismo ni znali šta je ta nova voda, dok neko nije uzviknuo: ’Ovo je, bre, slano..., ovo je Jadransko more’.

Moja grupa je bila zadužena da otkriva i likvidira arnautske bande na putu kojim se kretao stari kralj Petar. U jednom selu, Arnauti su nas videli pre no mi njih. Pred nas je izašao jedan stariji čovek. Ponudio nam je da se odmorimo, ogrejemo i okrepimo. Jedva smo dočekali poziv da uđemo u kuću, kad je starešina podigao uzbunu i komandovao povlačenje. Bio je iskusan, osetio je da se iza te preterane ljubaznosti krije neka podvala. Zapucali su na nas sa svih strana, meci su mi na nekoliko mesta probušili šinjel, ali me nisu ni okrznuli. U toj pucnjavi smo izgubili dva člana grupe. Tada smo se opametili i više nismo nasedali na arnautska lukavstva.

Pitao sam se, sine, kakva me je to sila sačuvala od pogibelji. Odgovor sam našao u sebi – nisam bio pakostan, nikad nikom nisam podvalio, niti kakvo drugo zlo učinio, a pomagao jesam, koliko sam kome mogao pomoći. Iznemogle i ranjene sam nosio na leđima, bio sam mlad i jak, a ako sam imao što hrane kod sebe, delio sam je sa onima koji je nisu imali. Taj rat i nije bio rat protiv neprijatelja, bila je to borba sa samim sobom. Tako su, mislim, i drugi osećali. Svi smo bili jedna duša – to nam je i donelo pobedu.

Toga nije bilo u ovom drugom, bratoubilačkom ratu. Da sam ratovao, ne bih žalio, ovako su me, bez ispaljenog metka, ubili neljudi, lažljivci, ljigavci, kojima život vredi manje od ove lule duvana. Ali ti si, Nidžo, moj hrabri naslednik, moja krv i moja kost. Ti ćeš se boriti u jednom drugom ratu, da naučiš ono što drugima nije dato da nauče. Budi pošten i vredan, ne odbijaj nikog kome je pomoć potrebna, a oružje će ti, oči moje, biti znanje.”

Upoređujući ovu priču sa istorijskim činjenicama, mogu da zaključim samo to da je moj deda, put Albanije, krenuo iz Prizrena, 26. novembra 1915, kad i grupa u kojoj su bili kralj, vlada i diplomatski kor. Možda dan ranije. I to je čitava faktografija za koju znam, o vojevanju Perka Kartalovića u Prvom svetskom ratu. Možda bi se u arhivama mogao pronaći još koji detalj, ali, pritisnut porodičnim i poslovnim obavezama, nisam našao vremena da to istražim.

Ostale su, u sećanju moga oca, i druge priče, ali one bez heroja i podviga, bez duše i milosti, ispunjene tragičnim događajima i nepravdom koja je, tokom i posle Drugog rata, učinjena ne samo mom dedi Perku i babi Dmitri, već i njihovim sinovima. Najstariji Petar je nastradao pred kraj Drugog rata, pod nerazjašnjenim okolnostima, moj stric Momčilo, pod lažnom optužbom da je sarađivao sa četnicima, posle rata je odležao godinu dana u istražnom zatvoru u Prijepolju, a mom ocu je, sedamdesetih godina prošlog veka, nakon sloma srpskih liberala, bilo oduzeto pravo na rad i brigu o svojoj porodici.

Pre nego je optužen da je bio četnički jatak, bez ikakvih dokaza, i zajedno sa suprugom utamničen u prijepoljskom zatvoru, mom dedi su pripadnici nove „narodne vlasti” posle Drugog rata oduzeli sva odlikovanja iz Velikog rata i pušku koju mu je darovao lično kralj Petar. Mislili su da će tako, bez tih argumenata, priča o učešću Perka Kartalovića u najslavnijem srpskom vojevanju, vremenom, iščeznuti i iz sećanja njegovih potomaka. Puče puška kralja Petra kad su se najmanje nadali.