Сећање на кумство с Пупином

Председник Геронтолошког друштва Србије, социолог др Милош Немањић (82), научни саветник у пензији, поседује веома занимљиву фотографију која се скоро читав век налази у породичној документацији његовог оца Велимира, пуковника Војске Краљевине Југославије.

Наш саговорник је дуже од две деценије радио у Заводу за проучавање културног развитка, где се највише бавио књижевном културом и настанком српске интелигенције у 19. веку, па се може рећи да се ова значајна колекција – у правим рукама.

– Отац је ову фотографију сачувао као успомену на свог старијег брата од тетке Миодрага Стевановића, рођеног 1883. године, који је изгубио ногу у Балканским ратовима. Као инвалида, неговала га је добровољна болничарка Чехиња Валерија Бастл и они су са групом српских официра транспортовани у Њујорк. Наишли су на велику подршку Добротворне мисије за Србију у Првом светском рату, у којој су најзначајнију улогу имали наш познати научник Михајло Пупин и Американац Џон Фротингхам. Касније им се придружила и Јелена Лозанић, кћи Симе Лозанића, нашег познатог хемичара, која се 1918. и удала за Фротингхама – прича Немањић, који је у пензију отишао из Института за криминолошка и социолошка истраживања, а један је из прве генерације дипломираних социолога, где се уписао 1959. године, када је ова катедра основана на Београдском универзитету.

Током 1915. године, Пупин и Фротингхам, као велики пријатељи Србије, прихватили су се кумства са Стевановићем и у православној цркви у Њујорку венчали стрица Миодрага и Валерију, која је узела мужевљево презиме, објашњава Немањић порекло породичног кумства са чувеним Србином из Идвора.

– Тада је настала ова фотографија, на којој у првом реду седе Пупин и мој стриц, а иза њих стоје Фротингхам и још један пријатељ, чији идентитет нисам успео да утврдим. На униформи мог чика Миодрага виде се и одликовања која је добио. Фотографија је тако остала у породичној збирци мог оца Велимира Немањића, који је и сам био учесник и Балканских и Првог светског рата, а 1945. се вратио из логора Нирнберг у Немачкој, проживевши у Београду до своје 73. године – објашњава наш саговорник.

У очевој збирци налази се велики број фотографија, од којих многе потичу из 19. века, па је др Немањић неке од њих понудио за дигитализацију, у оквиру пројекта „Европа 1914–2014”, које раде водеће српске библиотеке.

– Трагајући за старим фотографијама, пронашао сам и ову слику Пупина и мог стрица, чија је животна и љубавна прича необична и занимљива. Пронашао сам и оригиналну фотографију стрица и стрине, са њихово двоје деце, Владимиром и Војином. Валерија је дошла на фронт из Чешке као добровољна болничарка и неговала је стрица после ампутације, а затим му била пратиља на путу за Њујорк. Стриц се заљубио у њу и запросио је, што она није одбила, па су се затим венчали у Америци. Већ у току Првог светског рата родио им се старији син Владимир, који је касније преминуо у Женеви, где су до краја рата живели. После рата вратили су се у Београд, а стриц је поживео до ослобођења 1945. године. Млађи син Војин био је резервни ваздухопловни официр краљевске војске, али је и он цео рат провео у заробљеништву – истиче Немањић.

Кум Пупин није заборавио Стевановиће.

– Поуздано знам да су током Другог светског рата, стрина и стриц добијали помоћ из фонда Џона Фротингхама, као непосредног сарадника Михајла Пупина и другог кума на венчању. Између два рата одржавала се комуникација између кумова, пре свега преко писама. Пупин и Фротингхам своју мисију помоћи никада нису прекидали, па је она продужена чак и после њихове смрти. Започето дело наставила је до краја свог живота Јелена Лозанић-Фротингам, све до седамдесетих година двадесетог века. Ово је само још једна потврда људске величине нашег Михајла Пупина, који је својим животним делом зближио народе Америке и Србије. Ових дана његово име постало је и симбол зближавања кинеског и српског народа – каже председник Геронтолошког друштва Србије др Милош Немањић.