Рат није за богате

У тренутку када се свет нашао на самој ивици новог великог оружаног сукоба и када власти у Вашингтону на све начине покушавају да пажњу својих суграђана преусмере са домаћих проблема на евентуалне војне успехе (у ствари неуспехе), негде далеко од домовине, композиција „Срећан син” („Fortunate son”), америчке групе „Криденс клијервотер ривајвел” („Creedence Clearwater Revival”), из 1969, просто се сама наметнула за ново преслушавање.

„Срећан син” представља својеврсну критику америчке елите која је увек била спремна да заговара ратове, али се и те како чувала да сама у њих буде уплетена. Другим речима, на борбене положаје шаљу се деца обичних људи, радника, сељака, али никако и они чији родитељи имају банковне рачуне на доларске суме изражене са много нула...

Овде није реч о класичној антиратној композицији, једној од оних које су се ствараоцима наметнуле као тема иницирана тадашњим америчким ратовањем у Вијетнаму. „Срећан син” је, у ствари, била нека врста опомене да у демократској држави, каквом себе сматрају САД, ипак нису сви једнаки. И да се та неједнакост „купује” личним богатством, чиме појединцима отвара хоризонте који су за друге заувек само у домену маште.

Џон Фогерти, композитор и члан бенда ККР изјавио је једном за угледни музички часопис „Ролингстоун” да је инспирацију за „Срећног сина” нашао у велелепној свадби Дејвида Ајзенхауера и Џули Никсон, унука Двајта Ајзенхауера и кћерке Ричарда Никсона, двојице америчких председника: „Џули се све време мувала око Дејвида и све време си могао да осетиш да то двоје никада неће бити уплетени у било какав рат.”

„А те 1968. већина у земљи била је убеђена да је морал наших трупа у Вијетнаму на изузетно високом нивоу, док је чак 80 одсто Американаца подржавало тај сукоб. Ипак, нас неколицина, који смо ствари посматрали из близине (Фогерти је ратни ветеран), знали смо да нам предстоје велике невоље.”

Вијетнамски рат био је једна од главних тема такозваних протестних певача у другој половини шездесетих година прошлог века. „Премлад за гласање, а довољно стар за ратовање”, била је основна порука коју су многобројној рок-публици слали музичари, и у САД и у Европи.

Честе демонстрације против одласка у далеке азијске џунгле где је живот све време висио о концу, хапшење антиратних активиста, па и насилно слање у ратно подручје, постали су у једном тренутку америчка свакодневица. Али истовремено и велика мора, јер остатак света, посебно онај његов део који се дичио демократским уређењима, није могао да прихвати овакву методологију – ратовања ради ратовања.

Када каже: „Понеки људи су рођени да машу заставом.

Застава је црвена, бела и плава. И када оркестар почне да свира ’Поздрав вођи’, топовске цеви се усмере ка теби, Боже”, аутор јасно ставља до знања да он боје државног знамења идентификује и са сваким Американцем понаособ, будећи на тај начин код слушаоца немалу дозу патриотизма. Али опет са извесном задршком, јер и патриотизам има своју цену, коју ће, наравно, платити они који нису припадници финансијске и неке друге сличне елите.

Ипак оно што се касније десило са композицијом „Срећан син” изашло је из оквира политике. Наиме, дело Џона Фогертија преузели су комерцијални мешетари и оно је постало једна од најкоришћенијих тема за најразличитије рекламне кампање укључујући и фармерице марке „Ренглер”.

На тај начин порука песме потпуно је бачена у други план и многи Американци су је и доживели као рекламни слоган, а не као опомену. По некима, то је учињено управо из разлога што је „Срећан син” покренуо многа питања на која бирократе у Вашингтону нису имали праве одговоре.

Сам Фогерти није могао много шта да учини да спречи комерцијализацију своје песме и на крају се помирио са таквим њеним третманом. Али и такав став постао је – порука. 

Срећан син

Понеки људи су рођени да машу заставом

Застава је црвена, бела и плава

И када оркестар почне да свира: „Поздрав вођи”

Топовске цеви се усмере ка теби, Боже

То нисам ја, не

Ја нисам сенаторов син

То нисам ја

Нисам од оних који имају среће, не

Појединци су рођени са сребрном виљушком у руци

Боже, зар се сами не служе, ох

Али када порезник дође на врата

Боже, кућа им изгледа као на распродаји, да

То нисам ја, о не

Нисам ја те среће, не

Неки људи наследе звездане, блиставе очи

Да, такви те шаљу у рат, Боже

А када их питаш: „Колико морамо да се трудимо?”

Њихов једини одговор је: „више, више, више”

То нисам ја, о не

Ја нисам војнички син

Нисам то

Нисам ни срећковић

Не ја

Ја нисам неко ко има среће, не ,не…