Ко то тамо туче децу?

Родитељство је извор неизмерне среће, али и брига и тешкоћа. Оно нас суочава са великом одговорношћу пошто будућност наше деце зависи у знатној мери и од онога шта ћемо ми чинити. Желимо да им помогнемо да одрасту у особе које умеју да воле и да буду вољене, особе које поштују себе, друге људе и затечена друштвена правила и норме и особе које умеју да, кроз преговоре и договоре са другима, мењају друштвени ред и норме које су „наслеђене” да би оставили бољи свет својој деци. Родитељство нас, међутим, суочава и са осећањем велике несигурности јер врло брзо схватимо да нисмо довољно припремљени и да треба пуно тога да учимо у ходу. Ова комбинација одговорности и несигурности је извор великог стреса, стрепњи и бројних дилема.

Ових дана се распламсала дебата о евентуалној забрани физичког кажњавања деце што је један од предлога у нацрту Грађанског законика. Добро је да разговарамо о овој теми да бисмо разјаснили њене различите аспекте, као и различита схватања и знања која имамо о примени физичког кажњавања (без обзира на то шта ће бити коначна одлука у погледу самог закона). Није добро, с друге стране, ако нека размишљања без размишљања одбацујемо као „плаћеничка” или размишљања која ће „уништити нашу традицију и идентитет”. Можда нам је пријатније да тако размишљамо о другачијем мишљењу, али то свакако није корисно нити здраво ни за нас као појединце, ни за заједницу.

Прво да прецизирамо о чему разговарамо. Родитељство укључује васпитање, али оно је и више од васпитања. Васпитање укључује дисциплиновање деце, али није само то. Дисциплиновање укључује кажњавање, али и награђивање, учење по моделу и друге технике. А кажњавање укључује физичко кажњавање, али и друге облике кажњавања. И да ствар буде компликованија, физичко кажњавање има различите облике – од благог, васпитног које родитељи примењују разумно (а не из страсти и беса) да би се утицало на понашање детета до пребијања које доводи до повреда (што већ спада у злостављање). Дакле, ако се ми као грађани договоримо да забранимо физичко кажњавање то неће „тотално разоружати” родитеље, нити ће њихов ауторитет и моћ нужно и потпуно да нестану зато што не могу да туку децу. Родитељи ће и даље имати на располагању довољно моћних средстава да васпитају децу. Тачно је, можда је некада лакше истући дете, али се често испостави да је то било краткорочно корисно, а дугорочно штетно.

Овде треба да се подсетимо и на налазе психолошких истраживања. Упркос њиховим ограничењима, постојећи налази сугеришу да је већа вероватноћа да ће физичко кажњавање (чак и благо) имати више негативних него позитивних последица и да примена физичког кажњавања има тенденцију да постане учесталија и озбиљнија.

Коначно, колико родитеља у Србији користи физичко кажњавање, то јест колико родитеља би било „погођено” забраном физичког кажњавања? У овој недељи су објављени резултати два истраживања – анкета агенције „Фактор плус” која је рађена за „Политику” у децембру и међународна студија MICS 2014 коју је спровео Републички завод за статистику у периоду фебруар–април ове године. Резултати првог истраживања, сугеришу да 80 одсто родитеља деце од нула до 18 година „туче своје дете” и то углавном када је непослушно или када доведе себе у опасну ситуацију. У већини случајева реч је о ударцу по гузи при чему ниједан родитељ у телефонској анкети није изјавио да је применио „озбиљне батине”. Ово истраживање нам указује да је свега 19 одсто родитеља за законску забрану физичког кажњавања, да је 30 одсто против да се држава меша у васпитање деце, док је 40 одсто изразило слагање са тврдњом да не треба забранити физичко кажњавање, али да држава треба да уреди закон (што није најјасније шта значи). Друга студија, која је рађена на узорку већем од 4.000 испитаника и у којој се користе међународни стандардизовани инструменти, сугерише да је 17 одсто родитеља користило физичко кажњавање током претходног месеца од чега само један одсто користи озбиљне физичке казне (ударац по глави, кажњавање каишем или другим предметом итд.). У MICS 2014 студији родитељу су упитани да ли је физичко кажњавање неопходно у васпитавању деце и резултати су показали да свега седам одсто испитаника дели то мишљење. Као што можемо да видимо разлике у налазима су огромне и зато је тешко рећи колико родитеља у Србији заиста користи физичко кажњавање.

Александар Бауцал,

професор развојне психологије на Филозофском факултету у Београду

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Одсад ћемо моћи децу да тучемо некажњено само у нужној самоодбрани.

• По новом закону, батина је из пакла изашла.

• Како да се испољим као Србин, кад не смем да печем ракију и тучем жену и децу?

• Сада деца имају одрешене руке да нас пропусте кроз шаке.

• Ја сам против насиља у школи. Требало би заштитити наставнике.

• Кад ђаци изађу на велики одмор, криминалци се склањају у куће.

• Да би васпитавали децу, родитељи морају да пређу са дела на речи.

Драгутин Минић