Непознато село штитара

Нови Пазар – Скоро да нема краја где земља крије бројне трагове историје као што је то у југозападном делу Србије. У књизи „Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице”, на преко 600 страна, директор Музеја „Рас” археолог Драгица Премовић-Алексић даје приказ свих археолошких локалитета у ове три општине, од најпознатијих попут Петрове цркве или тврђаве Рас, до старих сеоских гробаља, која неретко народ назива грчким или латинским, дуварина или остатака некадашњих насеобина.

– Овај крај је био на неки начин бела тачка на археолошкој мапи Србије – истиче Драгица Премовић-Алексић и подсећа да су средином прошлог века двојица признатих српских архитеката Ђурђе Бошковић и Бранислав Вуловић први обишли и евидентирали тада познате археолошке локалитете. По оснивању Завода за заштиту споменика културе у Краљеву 1965. године, такође су вршена археолошка истраживања.

Иако је као археолог Музеја „Рас” читав радни век провела на местима за које су постојале назнаке да земља крије трагове прошлости, Драгица Премовић је скоро сваку чуку и свако село обишла поново.

У књизи је сабрано око 1.500 археолошких локалитета расутих на подручју ове општине. Највише их је у Новом Пазару – 651, 415 у Тутину  и 460 у Сјеници. Најстарији траг живота је у Смолућкој пећини код Тутина са налазима из праисторије, односно старијег каменог доба, затим у Напрељу код Новог Пазара из млађег каменог доба и на Дојевићу, 6.000 година пре нове ере.

Локалитети нису хронолошки приказани, јер су многи постојали кроз неколико епоха, каже директорка музеја, и наводи пример Петрове цркве са остацима праисторијских тулума – хумки, преко римског периода до средњег века. Или тврђаве Рас, у којој је нађена праисторијска керамика, али и остаци средњовековне ковнице новца.

Из књиге се сазнаје да се у јавности непознато село Тушимља у новопазарској општини први пут помиње у Бањској повељи 1316. године. Становници овог села су, према попису из 1455, године били штитари и били су обавезни да годишње дају 12 штитова. И ово село има Црквину и место Крстачу са остацима цркве из 14. века.

У књизи су приказане географске, рељефне, климатске, геолошке и природне особености овог подручја и историјске прилике од када су се овде насељавала номадско-ратничка племена, преко Аутаријата и Дарданаца, римске империје, Византије, старословенског периода, средњовековне преднемањићке и немањићке Србије, доласка и владавине Турака до новије историје. Сведоче о томе тврђава Градац код Тутина, старословенско светилиште на Пештери, затим Дестиника, прва престоница преднемањићке Србије, код Сјенице.

Ипак, најбројнији су локалитети који сведоче о средњовековној српској историји, која се „чита” из налаза код Петрове цркве, сопоћанских фресака, кула Ђурђевих ступова, зидина Јелеча…

Кроз цртеже, мапе и детаљан опис дати су подаци о сваком селу, чак засеоку – када се први пут помиње у писаним документима (владарским повељама, а чешће у турским пописима из 15. или 16. века). Сеобе и ратови учинили су своје, многа од тих села или су се испразнила, или је промењен етнички састав становништва.

Скоро да нема села у коме се неко место не назива црквином, а на коме се налазе остаци некадашњих цркава и у коме се неко гробље не назива грчким, понегде латинским, а надгробне плоче указују да је реч о српском гробљу. – Карактеристика овог краја јесте и то што се на многим местима православна и забележена муслиманска гробља налазе близу, најчешће на педесет до сто метара, с тим што се у близини православних гробаља често налазе и остаци цркава – указује Драгица Премовић и додаје да су нарочито занимљиве мале, минијатурне цркве, које су укопане у земљу.

Ауторка указује на то да се трагови прошлости често из немара или незнања уништавају, па се дешавају апсурди да су гробља у нечијем власништву, на имању, а домаћин процени да му нека стара надгробна плоча баш одговара за праг штале.

Уз тврдњу да је реч о књизи од капиталног значаја, етнолог из Републичког завода за заштиту споменика културе Божидар Крстановић каже да је археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице „незаобилазна за сва будућа истраживања, непрелазни бедем за олаке квазинаучне промене наше историјске прошлости, које су баш ових година актуелне, и темељ за сваки озбиљан научни рад”.