Берлин виа Дубаи

Када сам пре неколико година напустила Србију, имала сам савршено скројен план – идем у Дубаи да радим неколико година као стјуардеса, уштедим паре, вратим се вољеном Београду, купим стан и у њему живим срећно до краја живота. Изгледа да тај мој план и није био баш тако савршен, јер се негде на половини пута закомпликовао. Уместо да летим, удала сам се. Уместо да уштедим паре за стан, уштедела сам тек за једно зимовање. Уместо да се из Дубаија вратим у Београд, преселила сам се код супруга у Берлин.

Мислила сам да ми неће бити тешко да се навикнем на нови град и нови живот. Сада, годину и по од када сам се доселила овде, ја се и даље – навикавам. На људе, на новостечене пријатеље, на језик. Немачки сам брзо научила, али како проговорим, тако ме питају одакле сам. Одаје ме акценат. Кажем – из Србије. Ту већ настаје тишина. Мислим да нисмо баш најомиљенија нација у вишекултуралном Берлину.

„Не обраћај пажњу, неки људи су ограничени и пуни предрасуда”, каже мој супруг, иначе Холанђанин, који обожава Србију и све што долази из Србије, нарочито пршуту са Златибора и гибаницу. Мада му ни дуван чварци нису страни. Срећа па у другом крају града газда Мића држи дућан у којем се могу купити сви српски производи, тако да нам сувог меса и чварака никада не мањка у кући. Наравно, ту је и флаша ракије, коју више користимо као дезинфекционо средство него као пиће. Некада понудимо по чашицу пријатељима који нам долазе у посету, али се сви они после првог гутљаја заустављају. „Па ово је отров, како ви Срби можете ово да пијете?”, коментарише наш друг Американац, а ја се сетим мог тече, који попије флашу ракије као од шале.

Колико је лако овде наћи српске производе, толико је тешко наћи пријатеље међу Србима. Немам ниједног. У Дубаију постоји заједница наших људи, сви се помажу међусобно, организују дружења и весеља, али овде у Берлину је другачије. Већ годину дана покушавам да договорим виђење са другом из детињства, који дуго живи овде, али ми не полази за руком. Ради, нема времена. Разумем, наравно, али будем носталгична за оним кафама које се за договоре пет минута са другарицама у Београду. И које се испијају сатима. Недавно сам била са другарицом Немицом на кафи (која је договорена две недеље раније) да би ми, и пре него што смо селе за сто, саопштила да има само сат за мене, јер мора да „трчи” назад у атеље. Уметница. Као и сваки пети житељ овог града. Зато и не треба да чуди велика незапосленост у Берлину, сви ти уметници су „сами своји шефови”, који живе од продатих дела, а често се догађа да по неколико месеци не продају ништа. У том случају, кад продаја не иде, уметник узима платно и боје и смешта се тачно испред Бранденбуршке капије. И док он испред главног обележја Берлина ствара ново уметничко дело, сваки случајни пролазник може да га почасти којим центом и новчић убаци у малу кутију која стоји на бетону, тик уз сликара. Заради лепу своту новца. И ја им често уделим неки ситниш који нађем у џепу. Не зато што сам одушевљена њиховим радовима, јер много пута заправо и не разазнајем шта то дело представља, већ зато што ме увек подсете на једну баку, која је годинама просила у Кнез Михаиловој улици. Не знам да ли је и даље тамо. Много тога се променило. Сваки пут када долазим у Србију, све је некако другачије, све се мења. И то ме боли, што нисам ту да будем сведок свих тих промена, да и ја учествујем, да и ја будем део тога.

„Овде је годинама све исто, ништа се не мења, али ти си се променила”, тврди моја мама. Можда је у праву. Променили су ме Дубаи и Берлин. Дубаи ме је научио да поштујем људе свих боја и религија, па и данас имам пријатеље из свих крајева света, различитих вероисповести. Берлин ме је научио да чврсто стојим на земљи и не придајем пажњу материјалним стварима. А чему ме је научила моја Србија? Најважнијем – да будем човек. И на томе јој бескрајно хвала.

Бојана Ристивојевић Блес