Одлазак незаборавне Кармен

Нема више Милице Миладиновић, једне од дива из такозваног златног доба Београдске опере. Иза ње је остала права галерија различитих ликова, са именима о којима сањају сви мецосопрани: Кармен, Амнерис, Ацучена, Еболи, Шарлота, Далила, Марфа, Кончаковна, Марина... За њену Кармен могло би се рећи да је ушла у легенду.

У лику Бизеове јунакиње она је наступала и са славним партнерима као што су Хелге Розвенге, Ђуси Бјерлинг, Џорџ Лондон и Марио Дел Монако, а бечки „Велтпресе” писао је: ”... њена Кармен била је откровење јер је, поред великог сонорног гласа, донела још много квалитета који су код нас постали реткост”. Ништа мање хвале и суперлатива могло се прочитати и у бечком „Куриру”, после представе „Борис Годунов”, где је писало како је ”расно лепа, Милица Миладиновић, бриљирала у улози Марине”. Заиста високе оцене у граду са тако богатом оперском традицијом.

Осим по тумачењу великих ликова из светске оперске литературе, ова примадона добро је упамћена и по двема улогама из националног репертоара. Једна је Мајка Јевросима, из „Кнеза од Зете” Петра Коњовића, чију је трагичност својом интерпретацијом уздигла до античких висина, па се дуго причало и о два догађаја иза сцене. Чувени Мирослав Чангаловић, врсни интерпрет Кнеза Ива Црнојевића, молио је Милицу да у завршној сцени када Јевросима полуди од бола за сином: ”Немој да ме, док певаш, гледаш у очи. Толико си сугестивна да ће ми се грло стегнути па даље нећу моћи ни једну ноту да отпевам!”. Прича се и да је славна Мира Ступица стајала иза сцене и да су јој, док је посматрала Милицу у тим призорима лудила, низ образе текле сузе. Онај други домаћи лик је из „друге приче” и за неке друге сузе. Била је незаборавна Фема у Логаровој „Покондиреној тикви”. Композитор је њој и посветио своју комичну оперу, што је и одштампано на насловној страници партитуре: ”Милици Миладиновић за њену високу уметност гласа и глуме”. За врхунску комику остварену у креацији лика Феме ова првакиња Опере добила је 1974. годишњу награду свог Народног позоришта.

Уметница, рођена у Београду (1924.), постала је солиста Опере Народног позоришта 1950. и остала јој верна све до одласка у пензију, 1977. године. Милица Миладиновић иначе потиче из угледне бококоторске породице Тројановић, породице морепловаца, лекара, посланика и песника. Још од малена расла је уз музику и током школовања није било ниједне Светосавске прославе без ње и оперске арије или неке од песама познатих светских композитора коју би отпевала. Учешће у тим прославама, заједно са супругом Душаном, познатим диригентом, није прекидала ни после у временима када то није баш било препоручљиво.

Милица Миладиновић памтиће се и по промоцији српске православне музике пред папом Павлом Шестим, под сводовима цркве Светог Петра у Риму. Певала је она и на многим оперским сценама света, као и широм некадашње земље Југославије, а у њеној публици било је и крунисаних и некрунисаних глава, те разних других великодостојника.

Од публике се опростила у лику грофице у „Пиковој дами”, представи под диригентским вођством супруга Душана и у режији њиховог сина Дејана. Данас нашем еминентном редитељу Дејану Миладиновићу, уметнику међународне репутације, била је то прва и једина сарадња са мајком на оперској сцени.

Сахрана Милице Миладиновић је сутра на Новом гробљу, а опело у цркви Св. Николе почеће у 15 сати.

М. Шеховић