Срећан ред

Стотину метара дугачак ред пружао се јуче од Југословенског драмског позоришта у Београду. To мноштво људи чекало је да купи улазнице за фебруарски репертоар тог театра, које су снижене на свега стотину и две стотине динара. Циник ће рећи: све што је бесплатно, као што ово практично јесте, разграбиће се очас посла. Није то жеља за културом, него симптом сиромаштва и очајања. И то је истина. Али, ипак је у призору испред ЈДП-а, какав се не виђа пред домаћим позоришним кућама, било нечега величанственог.

Да се такви редови за карте у јавном превозу изувијају од пословница „Бусплуса”, градоначелник Синиша Мали би организовао и трећи дочек Нове године овог јануара. Када би толико људи чекало пред испоставама „Ер Србије” да купи карте за пословна путовања у светске метрополе и одморе на егзотичним одредиштима, министар финансија Душан Вујовић би могао да одахне пошто би то показало да се српска економија напокон опоравила.

Уместо таквих редова, у протекле две деценије смо гледали људе како пред амбасадама чекају визе за емиграцију, наваљују на Дафимент банку не би ли спасили уштеђевину или се тискају у продавници да би се пробили до хлеба, млека и уља. Па, није Србима само до белога ’леба, и позориште је храна за душу, напоменуо би неко, можда мало патетично.

Навикли смо се на те тужне редове, уместо на срећне, каквима нас је јуче почастио ЈДП одлуком да и десетоструко спусти цене улазница. Ово је први пут да се пред неким домаћим театром окупи толико много људи. Али, некада су и срећни редови били много чешћи призор. У боља времена, чекало се тако на улазнице за Фест, па неретко и за обичне биоскопске представе холивудских блокбастера. Тешке године за Србију безмало су збрисале и сећање на те призоре, али понеки још памте како је то изгледало.

Зато је непоштено одбацити јучерашњи ред пред ЈДП-ом као пуки грабеж какав би настао за било чим што се даје бесплатно. Многим људима је данас прескупо да купе и новине, ове или било које друге. Тек им је незамисливо да могу да оду у позориште по нахођењу. Толико мало новца којим располажу треба да расподеле. Наравно, прво се купују хлеб и млеко, онда месо, воће и поврће. Нажалост, новчаник већини грађана Србије потпуно пресуши пре него што на културу дође ред.

Са дубљим џепом, нема разлога да се не верује како би макар многи, ако не и сви из реда пред ЈДП-ом ишли у театар. Једино што би га посећивали редовно, уместо да нагрну по карте као јуче, али и то само зато што им је ово, нажалост, јединствена прилика. Опет ће је дочекати тек када министар финансија Србије заиста буде могао да одахне.