Ципрас, премијер који воли партизане

Лидер левичарског покрета Сириза, победник парламентарних избора у Грчкој и премијер Алексис Ципрас, нема дилему ко су му узори у политици.

Нови вођа је први премијер који долази из редова грчке радикалне левице и наследник је дела корпуса комуниста који су се борили на страни партизана, предводника грчког покрета отпора у борби против нациста.

Тиме је Ципрас постао први премијер који воли партизане. Професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду др Милан Ристовић, слаже се с том констатацијом, појашњавајући да је лидер модерне радикалне левице то доказао својим политичким програмом, за разлику од вођа Пасока који нису баштинили такве идеје, с обзиром на чињеницу да је, договором лидера великих сила, пре свих Винстона Черчила и Стаљина, Грчка препуштена западној сфери интереса.

Говорећи позитивно о улози грчких комуниста током крвавог грађанског рата, нова звезда европске и светске политике не крије да му је један од идола и Атанасиос Кларас, познатији као Арис, професионални војник Грчке армије и један од најважнијих левичарских команданата, такозвани капетањос. Одважан, храбар и плаховит Кларас је био комуниста, војни командант, а потом и одметник, убијен 1945. године у једној акцији полиције и Грчке војске. Његова глава била је изложена у граду Трикала, на стубу за осветљење. Од тог момента до данас остао је митска личност која не пристаје на компромисе.

Није нелогично да је човек таквог карактера неодољив харизматичном премијеру Грчке, у типичној балканској историји која се граничи са митологијом.

Још далеких седамдесетих, у Грчку су се, после победе социјалистичког Пасока, вратили бивши партизани и њихове породице, који су били расути по читавој Европи. Али тема грађанског рата, као и у Југославији, а потом, и у Србији, оставила је дубоке ожиљке у грчком друштву. Тек грчки историчари млађе генерације покушавају да се без идеолошке острашћености осветле болне теме грађанског рата.

Професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду професор др Милан Ристовић, подсећа да је, на самом почетку Другог светског рата, Грчка имала полицентрични покрет отпора. Потом су се, под снажним утицајем страних фактора, ствари додатно искомпликовале.

– Од јесени 1941. године комунисти су имали највећи утицај у левичарском Ослободилачком фронту Грчке (ЕАМ-ЕЛАС). Међутим, у Грчкој је био утицајан и републикански покрет Венизелиста, са пуковником Наполеоном Зерласом на челу. Од републиканца, он се брзо трансформише у монархисту и прихвата улогу борца грчке владе која је у избеглиштву. Утицај страног фактора, односно Британаца, био је много јачи него у Југославији, и Лондон је улагао много више напора да у Грчкој приближи партизане и монархисте. То су успели 1942. године, у великој акцији рушења вијадукта у централној Грчкој. Али, после 1943. године, избија прва рунда грађанског рата између партизана и монархиста. Британци су се, заправо, бојали победе левице. Усред Другог светског рата започиње идеолошки грађански рат у Грчкој – указује професор Ристовић.

Грчка је тада подељена на три окупационе зоне – италијанску, немачку и бугарску. Следе догађаји који веома подсећају на заплет у Србији и Југославији, као што је то протеривање Грка из бугарске зоне, потом, формирање колаборационистичке владе у Атини…

Истовремено, постоји избегличка грчка влада која борави у Каиру.

– Управо се крајем рата распламсава политичка борба између фракција у коју се укључује избегличка влада. Левица је, рецимо, пристала на велике уступке и пристала да уђе у структуре избегличке владе, под утицајем Британаца, 1944. године, иако је већ у октобру те године Грчка слободна, а највећи део је био под контролом партизанских јединица, односно – комуниста. Супротно договорима, у земљу се враћа оснивач династије Папандреу Георгиос, као председник владе. Међутим, већ почетком децембра избијају сукоби у Атини са пуно жртава. Наиме, страдају демонстранти левичари и у престоници Грчке избија друга рунда грађанског рата. У тај сукоб се укључује британски експедициони корпус са генералом Скобијем на челу. Ти сукоби трају месец дана и у фебруару 1945. године, партизани капитулирају, јер остају без подршке Стаљина. Вођа СССР-а је пустио Британце да реше ствар у Грчкој, после договора који је склопио са Черчилом о подели интереса у том делу Европе – напомиње професор Ристовић.

Али, део јединица ЕАМ-ЕЛАС-а не предаје оружје, већ долази у Југославију! У мају 1945. године, у селу код Новог Сада, у тадашње село Буљкес, које су насељавали Немци (данас Бачки Маглић), насељава се 5.000 грчких партизана и ствара грчку комуну унутар Југославије. Професор Ристовић је назива – Грчком републиком у Југославији.

– Имали су свој новац, школе, штампарију, курсеве за обуку официра, чак тајну полицију и затвор – напомиње професор. У септембру 1949. године, комуна је укинута. Већина грчких комуниста која се изјаснила за Стаљина, транспортована је у Мађарску…

Међутим, улога Југославије у грчком грађанском рату је посебно занимљива, од колоније усред Војводине! Када 1946. године почиње, трећа рунда грађанског рата у Грчкој и када се оснива Демократска армија Грчке, коју води чувени генерал Маркос, Титова Југославија постаје главни помагач грчких комуниста.

– Велико је питање зашто је Тито то радио. Највероватније из идеолошких разлога. Али, претпоставља се да је Тито желео да покаже да су југословенски комунисти главна идеолошка, војна и политичка снага на Балкану. То чак отвара и питање да ли је Југославија имала заправо територијалне амбиције према Грчкој? Према југословенској националној политици, односно о статусу македонске мањине на северу Грчке, били су сумњичави и комунисти којима је Тито пружао помоћ, а нарочито грчка влада. Југословени су настављали да пружају помоћ грчким комунистима чак и на врхунцу сукоба КПЈ и грчких комуниста, јер је већина њих подржала Стаљинов став према Титу и Резолуцију ИБ-а – указује професор о том балканском замешатељству, наглашавајући како грчки комунисти губе рат крајем лета 1949, јер Американци преузимају ствар у своје руке, као део своје медитеранске политике и јачања својих позиција према Совјетском Савезу.

У међувремену се између Југославије и краљевске владе у Грчкој, дешавају војни и дипломатски инциденти. Када је све пропало, Информбиро је говорио да је Југославија забила нож грчким комунистима у леђа. Заправо је истина била много компликованија.

Наравно да се Тито веома брзо, већ 1953. и 1954. године, прилагођава новим приликама и склапа балкански пакт са краљевском владом Грчке и са Турском, које су од 1952. године, чланице НАТО-а! То показује или изнуђени прагматизам или врхунски политички инстинкт вође друге Југославије.

----------------------------------------------------

Лутање егејских Македонаца

При крају грађанског рата, егејски Македонци који су чинили велики део војника Демократске армије Грчке, после њене пропасти, завршио је расељен не само у Македонији, већ је много њих заувек отишло у Мађарску и Чешку. Највећа колонија егејских Македонаца, формирана је у главном граду Узбекистана, Ташкенту, тадашњој републици у саставу Совјетског Савеза, каже професор Ристовић.