Из Африке

Нема демократије без избора, али да би избори били демократски није довољан само ред на биралиштима, него и у пребројавању гласова. Губитници, такође, морају бити спремни да признају пораз, а победници да разумеју домете победе.

Не говорим о Србији, где је овај испит управо положен са највишим оценама. Овде је реч о послеизборној драми са истока Африке, у Кенији, из које се могу извући и неке универзалне лекције. О сврси и суштини власти и о томе како је веома танка линија која стабилност дели од хаоса.

До 27. децембра прошле године Кенија је била узорна кућа Африке: избори одржани 2004. били су модел за цео континент, њена економија динамична, штампа прилично слободна. Председник Кибаки је био на путу да испуни значајан део обећања да ће прекинути с рђавом праксом аутократског претходника Данијела Арап Моија. Неочекивано, кренуо је странпутицом.

На изборима одржаним последњих дана децембра, противкандидат му је био лидер опозиционог Наранџастог демократског покрета Раила Одинга. ЕУ је размишљала да ли да за ту прилику у Кенију уопште шаље своје посматраче, јер земља је „више него стабилна”. Мала посматрачка мисија је ипак организована. Накнадна памет је – да је могла да буде и већа.

У неочекивано брзом пребројавању гласова после најнеизвесније председничке трке коју је Африка икад видела, Кибаки је проглашен за победника са 4,58 милиона гласова, док је Одинги приписано 4,35 милиона. Победник је на брзину положио заклетву, али, уместо славља, уследили су сигурно најцрњи дани Кеније од независности стечене 1963.

Табор кандидата Одинге оспорио је резултате, тврдећи да су избори покрадени. За право су му дали и посматрачи ЕУ који су у извештају навели да је изборни процес био „испод међународних стандарда”. Одинга је своје присталице позвао да протестују, Кибаки пак његове да се протестима супротставе. Резултат је експлозија дотле обуздаваних међуплеменских нетрпељивости која се не стишава, са око хиљаду мртвих до данашњег дана и више од четврт милиона протераних.

Кибаки, лидер племена Кикујо, највећег и најбогатијег, хтео је по сваку цену још један мандат, иако је у истовремено одржаним парламентарним изборима изгубио пола чланова кабинета; Одинга је сматрао да није покраден само он него и цело његово племе Луо. Већина жртава досад су биле Кикојуе. На срећу, насиље се спроводи паљевинама, маљевима и мачетама – још се није прешло на машинке.

Завађене сада покушава да помири бивши генсек УН Кофи Анан, али расплет није на видику, Запад, по старом рефлексу, прети санкцијама. Штета за Африку, поука за остатак света.