Никога нисам убио да знам

Драгомир Лукић из села Баре, код Рековца, на општу мобилизацију одазвао са 18 година. Пешадинац, који је прешао Албанију и учествовао у пробоју Солунског фронта, „зарадио” је „Албанску споменицу”, а одликовао га је и краљ, јер је по завршетку Великог рата служио војску у Краљевој гарди. Преминуо је 1985. године са 89 година, јер се, како кажу његови потомци, прекалио у рату, па је тако дуго живео.

Драгомир је често беседио о страхотама Великог рата и то стиховано. Нису то били запамћени стихови, већ их је у моменту смишљао и римовао. „Ко не зна за муке тешке, нека пређе Албанију пешке”, била је једна од стихованих рима, коју памте његови потомци.

Они кажу да је Драгомир био у армији војводе Степе Степановића, а директан претпостављени био му је Петар Бојовић. Најупечатљивија му је била битка на Кајмакчалану из које се једва жив извукао. Многи његови саборци су погинули. Носили би их док су могли. Када више не би имали снаге, ископали би гроб и сахранили би их. Побили би неко дрво или поставили камење. Били су изнурени, гладни и жедни, голи и боси. Пошто данима ништа нису окусили, нити су могли да се окрепе водом, јели су кору од дрвета и овас из магареће балеге. Вадили су зрно по зрно. Воду су пили из барице коју би направило коњско копито и у којој је било и урина.

„Децо моја, никога нисам убио да знам. Непријатељ је био у рововима насупрот нашим. Они су пуцали отуд, а ми одовуд”, говорио је својим потомцима и рекао да је боље да човек умре него да поново учествује у таквом рату.

На Крф је стигао изнемогао, неухрањен и уморан, јер су због вишедневних киша лежали у води. Добио је и тифус. На лечењу је био у Бизерти. Пошто су их лепо неговали, Драгомир је успео да се излечи, јер је био млад. Касније је често помињао кревет број 44 у коме је лежао.

Драгомир је после рата морао да одслужи војни рок. Две године је служио у Краљевој гарди. За време Другог светског рата био је командир села. Која год да је војска прошла, као глава породице и целог села, морао је да обезбеди храну. Комунистичка власт га је по завршетку рата осудила на три године затвора у Смедереву. Пошто је умео да калеми, неки мајор га је заволео и дозволио да казну одслужи као слободњак.

Наш јунак ишао је на сва окупљања солунаца, посећивао је Зејтинлик на ком су лежале кости његових потомака, а обишао је и Плаву гробницу у коју су такође бацани његови мртви саборци. Али, без ордења није излазио из куће, па су га потомци са њим и сахранили. За Драгомиром је остало четворо деце, деветоро унучади и шеснаесторо праунучади.