Свађа отерала „Победника” на Калемегдан

Осим што је један од симбола Београда, који посети вероватно сваки туриста који дође у наш град, „Победник” на Калемегдану, чији је аутор вајар Иван Мештровић, као и плато испред њега, свакако је најфотографисанији престонички споменик. До сада је послужио као инспирација за неколицину награда, последња је статуа „Победник” (у енглеској варијанти „Виктор”), коју ће у рукама ове године однети победници у две категорије на Фесту – најбољи филм главног такмичарског програма и најбољи филм из програма „Српски филм”. Три статуе већ су нашле свог новог власника – за изванредан допринос филмској уметности додељена је Милени Дравић и Александру Сокурову, док је почасни уручен Ричарду Драјфусу.

Вајар Мирољуб Стаменковић, аутор скулптуре која ће се од сада по угледу на Оскара додељивати на сваком Фесту, сличну статуу, инспирисану Мештровићевим „Победником”, урадио је још 1999. за Фестивал документарног и краткометражног филма и она се звала Гран при. Овога пута, на конкурсу за идејно решење за Фест победио је његов рад, изливен у бронзи, тежак близу три килограма, који није дословна реплика дела са Калемегдана.

– Ова статуа је елегантна. Самим тим што је у питању победник он има сличну позицију као и Мештровићев рад, али нису идентични. Неки детаљи су избачени док су неки ту – као што је мач у десној руци, положен испред десне ноге и соко у левој руци – објашњава Стаменковић.

Статуета „Победник” Фото Фест 

Мештровићев „Победник”, који је настајао током 1913, имао је занимљиву судбину. Након Другог балканског рата Љуба Давидовић, председник Београдске општине, наручио је од Мештровића да осмисли чесму у част српских победа у ратовима. Уметник је израдио модел за фонтану на Теразијама и тај модел је прихваћен. Чесма је требало да се састоји из бронзаног кипа висине пет метара, стуба на којој стоји фигура са педесет бронзаних маски, камене шоље са двадесет маски и четири камена лава који носе шољу. Радове је прекинуо Први светски рат. Међутим, сам Мештровић није ни помишљао да ће и пре постављања дело бити предмет огромне полемике. Расправа је вођена на два нивоа – да ли би требало да се фигура нагог мушкараца нађе на Теразијама, усред Београда и да ли је прихватљиво да на њој нема опанака и шајкаче, српских националних обележја.

Историчарка Радина Вучетић евоцира даље причу:

– Након Првог светског рата у београдском културном животу у готово свим гранама уметности тињао је сукоб између модерних и традиционалних схватања. У случају „Победника” конзервативни назори однели су краткотрајну победу. Преговори са Мештровићем о подизању чесме приведени су крају 1923, када је Коста Кумануди постао председник Београдске општине. Кумануди је предложио, а Мештровић пристао, да се до проналажења коначног решења „Победник” постави на Теразијама. Одмах по почетку копања темеља почеле су чаршијске приче и јавне расправе по новинама – истиче наша саговорница.

– Хајку је покренуо Петар Одавић 1927, написом у листу „Правда”. Он је негирао уметнички карактер Мештровићевог дела и критиковао је пропорције кипа и намрштеност његовог лица. Полемика се брзо проширила, па је у „Политици” вођена естетско-морална анкета која је требало да испита мишљење становништва о споменику. Расправа, у коју су били укључени бројни интелектуалци и Српска православна црква, убрзо је са естетског пребачена на политички терен – радикали су махом били против, а демократе за подизање споменика. Против јавне хајке иступале су и поједине истакнуте Београђанке. На крају су радови прекинути. У јуну 1928. Мештровић је обавештен да ће споменик бити постављен на Калемегданској тераси. Победник је, такође, преименован у „Весник”, а откривање споменика уклопљено је у прославу десетогодишњице пробоја Солунског фронта.

Милица Димитријевић