Брда вуне на ломачи

Пештер – Лепа је ова, баш као и прошла зима на Пештерској висоравни. Истина, било је неколико студених јануарских дана, када се жива у термометру спуштала и до минус тридесет степени, скапало је тих ноћи понеко говече у „неушушканим“ стајама, али није било дубоких снегова и високих сметова. Путеви су били проходни, могло се до штала, до продавнице, код комшија… Но, упозоравају нас мештани пештерских села, није још готово, јер и у марту ову висораван може да затрпа снег, окује лед, да од мраза пуца и дрво и камен.

То тврди и Шућро Љајић (78), пекар у Дугој Пољани, месту које није ни село ни варошица, а на самим је „вратима“ великог пештерског поља. Ту Шућро већ 56 година свакодневно пече хлеб и по једно, а понекад и троје, четворо јагњади приде. Устаје у три, без обзира на то када на починак оде, и никад хлеб није окаснио. Уз то, зна се, веле његове комшије, „све до Београда да има најбоље јагњеће печење у Србији“.

– Није, богами, сада као некад – вајка се Шућро и присећа да су овде некада биле четири кафане, четири музике, осам певачица…

– Сада нема ни једна, притисла нас чамотиња. Код мене су, рецимо у Титово време, на печење долазили познати људи. Био је Ђилас, после Иван Стамболић. Па глумци, певачи, кога све који путују ка Сјеници и даље нисам дочекао и испратио, а сад оредило, све је мање мештана, а и путника. Рецимо, у Тузињу, муслиманском селу, било је 120 кућа, сада нема десетак на којима се оџак пуши. Слична је ситуација и у православним насељима Раждагаџу, Коштунићу, Штављу… Пасло је на Пештери ранијих година и до осамдесет ’иљада оваца, сада, дабогда да има десетак ’иљада. Шта да се ради кад је стока јефтина. Вуну нико неће, а онај коме треба, плаћа три кила као једно пиво у продавници. Мислим да је брдо, двадесет тона вуне овде изгорело… Поспу људи нафтом и запале, немају куда са толиком вуном.

Може, додуше, свако и онај коме су овдашње прилике непознате запазити да у омањим селима дуж Пештери има празних фарми и „оџака који не пуше“. Ретки су супротни примери, као у прелепом селу Брњици, насељеном српским живљем. Реч је о богатом насељу, што нам потврђује и Стојка Биочанин и њен син Андрија, као и други мештани у сеоској продавници. Кажу да међу стотинак домаћинстава нема оних баш сиромашних, сви се углавном баве сточарством. Појединци, попут Ивана Биочанина, имају и модерне штале, фарме крупне стоке од по четрдесетак и више грла, а готово свака кућа има неопходне пољопривредне машине.

– Због тога у селу има и младих – објашњава нам даље Андрија – ту је и основна школа, пре три године саградили смо цркву. Не живи се лоше, нарочито кад су зиме као ова, а година родна.

Брњичани који „дангубе“ у сеоској продавници у шали кажу да их не брине глобално отопљење, Пештери би мало „топлине“ и погодовало а за то загревање атмосфере, веле, „не сносимо ни трунку кривице, одавде у небо не иду никаква испарења, овде се живи природно и здраво”.

Охрабрујуће информације на тему побољшања стања у сточарству, главном занимању мештана Пештерске висоравни, добили смо и од председника сјеничке општине Есада Зорнића који за „Политику“ рече да ће нови власници комбината „Пештер“ постепено пунити давно испражњене фарме ове фирме, набавком 15.000 оваца квалитетне сјеничке расе, хиљаду грла музних крава, како би годишње добијали од три до четири милиона литара млека.

Са ове висоравни, дабоме, могло би да буде далеко више пуних ведрица и чабрица, али је нарочито последњих година, како стари Шућро рече, „ово поље високо, али од богова далеко…”.