Стрељаној се ни гроб не зна

Чачак – Окружни суд у Чачку рехабилитовао је Велику Михаиловић (1908–1944) из Бањице на обронцима Јелице, утврдивши да је стрељана као жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога. Домаћицу су, под сумњом да је четнички јатак, ликвидирали представници послератне власти, а враћање грађанских права Велике Михаиловић недавно је затражила њена ћерка Зорица Станковић (74) из Београда. Решење је донело веће Окружног суда у којем су били Радослав Петровић (председник Суда) и судије Милета Масларевић и Милан Ћурчић

Крајем 1944. године група четника је дошла у кућу Михаиловића и у том имућном домаћинству провела само једну ноћ. За ту тајну, од свих укућана, знала је једино Велика. Али, сутрадан је дознало и цело село, јер је на збору мештана њеном мужу замерено што Велика није пријавила долазак прогоњених четника.

– У соби смо били мама, баба и ја кад се тата вратио са збора и почео да виче на мајку што му није казала да су четници коначили код нас. Она се бранила да није смела никоме рећи ту тајну. Исте ноћи војска је упала у кућу и повела је на саслушање. Отац је био скамењен, баба и ја смо кукале. Баба је пошла за мајком, али се брзо вратила јер је војска све блокирала. Никад нисмо сазнали где је покопана, иако је баба плаћала људе да пронађу њен гроб – сведочи за „Политику” Зорица Станковић.

Велика Михаиловић није уписана у матичну књигу умрлих у Бањици, нити Историјски архив у Чачку поседује податке о стрељању ове жене. У решењу о рехабилитацији стоји, утврђено са сигурношћу, да је „Велика Михаиловић лишена слободе крајем 1944. године без судске или било које одлуке надлежног државног органа, те да је стрељана без пресуде и поступка који би томе претходио”.

Михаиловићи су били најбогатија породица у селу, поседовали су три дућана и кафану, са ваљалицом и помоћном зградом на спрат.

– Пошто је мама убијена отац је одмах побегао у Београд, затим и ја, а баба за мном, док је имовина била конфискована. После школовања веома тешко сам се запослила и била редовно под присмотром, нарочито 1961. године, кад је одржавана Конференција несврстаних држава у Београду. Неколико месеци морала сам свакодневно, пре поласка на посао, да се јављам у полицијску станицу – каже Зорица Станковић.