Без узбуђења, молим!

„Избегнута катастрофа на Зрењанинском путу” – били су ударни наслови на првим странама у јучерашњим медијима поводом превртања два вагона ауто-цистерни са 90 тона пропан-бутан гасом на пружном прелазу код ПКБ-а.

У тој сажетој реченици наслагано је толико скривалица и загонетки да ни чувени полицијски инспектори, попут Мегреа или Поароа, не би могли да разјасне шта се све ту дешавало, или и данас догађа. Наравно да ће полиција после увиђаја дати званично саопштење, које, с обзиром на то да није било катастрофе, неће никога посебно узбудити. А да је, не дај боже, било катастрофе, неко би ваљда морао да одговори и на следећа питања: Како се догодило да се преврну два, а исклизну још четири од укупно 15 вагона композиције која је кроз град превозила пропан-бутан гас? У каквом стању је та пруга којом тутње возови таквог терета? Директор увозника, а то је фирма „Виталгас”, рећи ће да овај догађај нема везе са стањем пруге и не постоји опасност по животну средину, док ће на само неколико корака од њега, у истом трену, Ђуро Шушњар, заменик командира ватрогасне чете, објаснити да се овај део пруге налази у веома лошем стању. Да је Шушњар у праву, потврдиће и Данило Башић, председник палилулске општине, уз тврдњу да се и пре неколико месеци нешто слично догодило на истом месту.

Како је могућно, ако је тачно, да на вагону пукне осовина, како је тврдио човек на лицу места.

Шта град предузима да ти опасни терети, коначно, заобиђу уже градско ткиво и учине грађане безбедним колико год је то могућно?

Таквих питања и потпитања могуће је наређати ко зна колико. Одговоре, по реаговању надлежних, нећемо ускоро добити. Тонови у стилу: преврнули се вагони – па шта, течни гас се није излио – у чему је проблем – толико су површна размишљања да озбиљан човек мора да се замисли над њима и онима који их изговарају. Колико је милиметара било далеко од катастрофе само Свевишњи зна, јер је тај гас толико лако запаљив и експлозиван да би пола ПКБ-а и оближњих насељених места одлетели у ваздух. Тада би сваки одговор сматран задоцнелим, а робијање појединаца криваца не би могло да буде никоме утеха.

Али, чему ламенти над оваквим случајевима којих је безмало свакодневно, било да је реч о неосветљеним деоницама Обреновачког пута или Ибарске магистрале, где људи гину, било да се извештава о падањима и повређивањима са грађевинских скела или у фабричким халама када смо сведоци безакоња које су нам недавно приредили људи из штабова кандидата за председника државе. Реч је о лепљењу плаката по целој чаршији. Где је, али и где није дозвољено. Чак и на решеткама за вентилацију на трафо-станицама. Па када дође до загушења трафоа, квара или експлозије, потом нестанка струје – сви окрећу главу. Узалудне су бројне претње ревносних из комунално-инспекцијских служби да ће написати пријаве, да ће пљуштати казне судија за прекршаје који се досад нису огласили информацијама да су казнили надлежне из странака председничких кандидата. А људи као људи, кад виде да се њима, првобраниоцима закона, ништа не догађа, навале оберучке па лепе рекламе и поруке по бандерама и тарабама, фасадама и оградама, прозорима и вратима...

По излозима. Да цео свет види какви смо. Од оних при врху, до оних при дну социјалне и друштвене лествице.