Вечност за правду

– На дан 20. августа 1971. године заједно са својом супругом Ћетковић Славицом и брачним паром Дробњак Живорадом и Дробњак Видосавом купили смо у Београду непокретно имање од Јаковљев Софије уписано у Земљишне књиге, број … Приликом куповине Јаковљев Софија нам је презентирала као доказ власништва земљишно-књижни извадак из кога се јасно види да је она у њему уписана као власник. Истовремено нам је презентирала и Решење Комисије за национализацију – Врачар Н. бр. 1622 од 3.11. 1960. године којим се потврђује да непокретно имање није национализовано. По овери купопродајног уговора извршили смо укњижбу власништва у Земљишне књиге и … директно улетели у животни пакао – почиње исповест Михаило Ћетковић, наш суграђанин,осамдесетогодишњак, који се три и по деценије, или прецизно бројкама 35 година, не вади из општинских, градских, судских и ко зна све којих ходника.

Његова прича, дуготрајна прича, има толико елемената драме, комедије, трагедије, трагикомедије, да би полуталентовани писац очас посла могао да напише књижевно дело које би помно проучавали психолози, историчари књижевности, социолози, правници и остали бројни који се баве друштвеним наукама.

Дакле, по куповини имања и објекта на њему, побунили су се станари тражећи право прече куповине. Не успевајући у томе, станари су се потом обратили Општини Врачар тврдећи да продавац Софија Јаковљев није југословенска држављанка, па као таква није могла да поседује непокретности у Југославији. Општина Врачар, уз мишљење Републичког МУП-а од 21. новембра 1973, доноси Решење о национализацији тог земљишта са даном 28. 4. 1948(!) и преноси у Фонд друштвене својине.

И тада, почиње игранка. Следе: решење Другог општинског суда да Општина не може да укњижи земљиште на своје име; жалба Општине Окружном суду у Београду коју он одбија; тужба општинског Јавног правобранилаштва Окружном суду против купаца – Ћетковића и Дробњака и продавца Софије Јаковљев која у међувремену умире у Америци. Окружни суд одбија тужбени захтев Општинског правобранилаштва, које се затим жали Врховном суду Србије који укида пресуду Окружног суда и враћа на поновно решавање. Окружни суд поново доноси исту пресуду, а Врховни убрзо преиначује и уговор о купопродаји проглашава ништавним. Странке траже ревизију процеса, а Врховни суд одбацује захтев. Све то траје, траје и траје. И ту није крај. Напротив...

Паралелно са тим води се и спор о валидности акта о национализацији који траје, траје и траје, као и претходно спорење, до данашњих дана. У међувремену умире и Видосава Дробњак.

Помињу се општински и градски комитети и секретаријати за привреду и финансије, општинске и градске управе за имовинско-правне послове, општинска и градска одељења за комунално-стамбене послове, општинска и градска одељења за грађевинске послове, ондашњи Савезни суд и Савезни СУП, Трећи општински суд, Министарство финансија Републике Србије, некадашњи савезни државни тужилац, слово Уговора о трговини и пловидби између Србије и Америке закључен 2. октобра 1881, стамбена задруга „Простор” која је у међувремену срушила објекат и направила нови. Помињу се адвокати, адвокатске коморе Београда и Србије…    

Минуле среде, поново је одржано рочиште, а ново суђење је заказано за 14. мај. Ћетковићи и Дробњаци су новац дали, до данас динар обештећења нису добили. Спор настављају, а године притискају. Да ли ће добити трку са временом после 35 година суђења које траје ли траје?