Пилон уместо здравља

Неколико година уназад, а последњих неколико месеци посебно, траје у јавности на махове жучна дискусија око изградње моста на шпицу Аде Циганлије. Бројни стручњаци, све огорченији, готово панично упозоравају на ненадано нараслу скупоћу пројекта, на пилон – бетонски стуб, висине 200 метара, који не представља ништа, понајмање симбол Београда, на ужад попут паукове мреже која ће затворити поглед на острво и тако редом до сто разлога против.

На те оправдане и разумне примедбе градска власт се не обазире колико на лањски снег. Запела је да подигне тај и такав мост, чини се, по сваку цену. Већ је са извођачима радова, аустријском фирмом „Пор”, потписан уговор о даљим потезима. Шта је разлог таквог њиховог посматрања ствари покушао је недавно да објасни Борис Ранковић, директор Градске дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда. Суштина његових речи је да тај пројекат и није тако скуп, односно да у поређењу са сличнима у свету квадрат изградње моста спада међу јевтиније инвестиције! Он наравно није улазио у детаље попут оних ко је произвођач челичних ужади, ко ту све протежира кога и за који и колики интерес. Као да све те чињенице неће одмах изаћи на видело чим почне, ако почне, изградња моста.

Проста математика казује следеће. Само изградња моста коштала би најмање 118,640 милиона евра. Када се на ту бројку додају нови разни трошкови, сума ће се попети на више од 147 милиона евра. Ту, наравно, даље треба урачунати и новац потребан за изградњу прилазних саобраћајница, односно комплетне обилазнице, а то је бројка од око 60 милиона евра. Сабери, одузми – испод двеста милиона тешко да можемо да прођемо. Изговори да је део пара из европског кредита не ублажавају нашу муку, јер ће тај исти новац, додуше под мало повољнијим условима, отплаћивати београдски порески обвезници.

Дакле, уместо три моста добићемо један – али грандиозан. Тај споменик ћемо гледати свакодневно, користити га и са горчином се питати колико дуго ћемо га отплаћивати. При том се и даље мучити како да премостимо Дунав без саобраћајног хаоса. Његовим духовним творцима то нимало неће сметати, јер ће се осећати много богатијим и важнијим него што су сада.

Заборављајући при том да у Србији и даље нема сајбер-наиф медицинских апарата за брзо и комплетно дијагностиковање разних обољења у целом организму. Оно што у нашем окружењу и те како постоји. И у Бугарској, и у Румунији, Мађарској и Хрватској. Њихови држављани имају право или привилегију да за непун минут сазнају своју здравствену слику, за разлику од наших; њихови људи не морају да пролазе, рецимо, хемотерапију и тровање свог организма, наши морају; они могу брже, квалитетније да се излече, ми на то немамо право… А званична статистика каже да смо по броју оболелих од канцера међу првима у свету. Али, нама, у овом случају, нико није крив до сами себи. Или, по свему судећи, они који одлучују.

Или, како објаснити да наши људи због тога морају да иду у Загреб на лечење, а наши лекари у медицински центар „Леонардо да Винчи” у Букурешту на доучавање, или усавршавање не би ли сазнали нешто више о новим корацима у медицинској роботици. И не само у комшијски главни град, већ и у многе друге медицинске центре широм света.

Имају ли све ово на уму врли градитељи новог моста на шпицу Аде Циганлије? Ако немају, могу веома брзо да сазнају и замисле се над судбином народа.

И својом, ако су, бар мало, део његовог бића.