Балкански енергетски Буриданов магарац

Балкан је по ко зна који пут у својој историји због свог географског положаја постао поприште надметања великих сила. Овог пута је реч о енергетском рату око контроле транспортних комуникација гаса којим се снабдева Европа. С једне стране, имамо Русију и неке кругове у ЕУ (Немачка и Италија, пре свега) који су направили своје енергетске савезе с циљем стабилнијег и јефтинијег снабдевања енергентом двадесет првог века – гасом. С друге стране су, опет, САД и њима блиски кругови у Бриселу који не желе да Европа буде сувише зависна од руског гаса. Они су се и противили изградњи „Јужног тока” („Северни” је Немачка успела да изгура) који је због притиска на Бугарску и обустављен. Све то, наравно, компликује украјински грађански рат у коме су директно конфронтирани Вашингтон и Москва, с тим што је ЕУ предвођена Немачком показала скоро потпуну ,,кооперативност” са својим ,,евроатлантским партнерима”.

Симптоматично је и то да је украјинска криза имала у позадини јаку ,,гасну” мотивацију. Наиме, већи део гаса из Русије у Европу и даље иде преко Украјине. Пучем којим је свргнут Јанукович у Кијеву је дошло до геополитичког преокрета – дошли су на власт миљеници САД, а притом су Русија и Немачка изгубиле позиције у овој великој земљи. Прва одлука нових власти је да се контрола над гасоводима у Украјини преда из европских у америчке руке. То је још један важан мотив за противљење изградњи „Јужног тока” којим би се анулирао значај Украјине као гасне капије Европе. „Јужни ток” је имао шансу да се реализује пре украјинског грађанског рата, али су владе држава кроз који ток пролази, попут тадашње Тадићеве у Београду, калкулишући пропустиле ту шансу. Или су, другачије гледано, избегле ризик дестабилизације који такав гасовод са собом носи.

Недавно је Русија лансирала пројекат „Јужни ток 2.0”, који би ишао преко Турске, а после тога евентуално преко Грчке, Македоније, Србије, Мађарске и Аустрије даље на Запад. Мађарска је такав пројекат прихватила, док се балканске земље колебају због притисака из Вашингтона и Брисела који се противе енергетском споразуму са Русијом. У некој врсти империјалне параноје у руском гасу се види и директан политички утицај Кремља на земље кроз које би гасовод прошао. Но, сва је прилика да је реч о погрешној процени. Наиме, Москви су потребни приходи од којих се добрим делом пуни и буџет, али и приватни џепови олигарха, те је мотивација за градњу гасовода, и поред ,,стратешке реторике”, у огромној мери меркантилна. Дакле, у Русији енергетика није слушкиња политике, већ обрнуто. Међутим, у то тешко могу поверовати стратешки „јастребови” у Вашингтону јер њих води другачија логика, а свако гледа на друге кроз сопствену слику света.

Због свега тога је очигледно да су минималне шансе да „Јужни ток 2.0” успе ако се у Украјини не стабилизује ситуација барем на средњи рок. Небитно је да ли је најслабија карика на евентуалној траси гаса била Македонија у којој су се већ чуле ,,најаве пуча” или нека друга балканска држава. Једноставно – поновила би се ,,Бугарска”. Са друге стране, ако до трајнијег мира у Украјини дође, за шта нису претерано велике шансе, онда би европски енергетски лоби могао да изгура компромисни пројекат гасовода са Русијом, као неку врсту компензације за ,,спремност на компромис” у Украјини.

Као алтернативе руском гасу спомиње се амерички, који би наводно био транспортован бродовима до Хрватске, а онда гасоводом и до Србије. Овај пројекат не делује претерано реално, штавише, он нам се натура као ,,ето, постоје алтернативе руском гасу”. Није јасно кад би могло да дође до реализације тог пројекта и, што је важније, по којој цени би био тај западни гас. Стога је врло могућно да останемо без оба гаса – руског, јер је забрањено воће, а америчког јер је прескуп.

Но, гледано генерално и дугорочно, Европа нема алтернативу руском гасу. Европске резерве енергената се смањују, а расте потражња, па се поставља питање да ли и Русија има капацитете да задовољи те огромне потребе. Нарочито стога што су се Руси због притиска са Запада и санкција окренули Кини и убрзано граде гасовод према Далеком истоку. Иронично, али истинито, кампања Вашингтона, коме се, хтела – не хтела, придружила и ЕУ, против Русије ће имати за последице много чвршћи савез Москве и Пекинга. А то је деценијама била ноћна мора за вашингтонске стратеге, попут Кисинџера, који су чинили све не би ли раздвојили ове две велике земље.

*Политички аналитичар