Ауслендери – између статистике и будућности

Једанаестог септембра 1964. године Армандо Родригеш де Ша је изашао из воза на главној железничкој станици у Келну. Море блицева које га је засенило онемогућило му је да види људе испред себе и чађаву, a величанствену катедралу иза њих. Један човек у мантилу, са шеширом на глави, је држао велики букет цвећа у рукама и нешто гласно говорио. Око њега се тискала гомила људи са немачким застивицама и транспарентима добродошлице у рукама. Камере су зујале, негде међу њима је стајао паркиран новцат мопед марке „Цундап-шпорткик“. Говор, транспаренти, камере, цвеће и мопед били су за њега. Коштуњави Португалац жуљевитих руку и збуњеног погледа је био милионити гастарбајтер у Немачкој.

После њега, у периоду до 1973, када је објављен престанак програма, кроз Немачку је прошло још 13 милиона људи из Италије, Шпаније, Грчке, Португала, Туниса, Турске, Марока и Југославије. Кажу, од свих који су дошли, 11 милиона се вратило кућама. Данас у Немачкој живи нешто мање од 7 милиона странаца, што са онима којима имају страно порекло, а дошли су или добили држављанство после Другог светског рата чини око 15 милиона или 18% укупног становништва. Статистички трик којим се сви они који добију држављанство аутоматски проглашавају Немцима добро функционише у очима конзервативних политичара и њихових бирача. Нажалост, на просечног Ахмета, Сергеја или Фабриција та чаролија има мало утицаја. Тешко да се и обични Ханс, Јохан или Фриц слажу са тим да црвени немачки пасош претходној тројици даје пуно право да се зову Немцима. Теорија и пракса се често мимоилазе.

И поред тога, званична Немачка се теши тиме да у поређењу са Швајцарском или Аустријом има много мањи проценат странаца. Но, да ли је чињеница да у Швајцарској управо Немци чине добар део странца урачуната у ту констатацију, не знам. Тако се стварне бројке сакривају у средини дебелих извештаја које владине комисије објављују на крају сваке године. Овде се види да и Немци, као и многи мени ближи народи, имају тенденцију да дубоке и непријатне истине камуфлирају кроз обимне и полупразне студије. Што се тога тиче, као да сви потичемо од истог пара нојева. А ево пар једноставних бројки из „Статистичког годишњака 2007“ и поментих извештаја:

- Број становника Немачке старијих од 65 година је већи од броја млађих од 18 година

- Број 40-то годишњака је дупло већи од броја новорођених

- Готово свако треће новорођенче има миграционо порекло. Ово значи да досељеници имају готово двоструко виши наталитет него Немци

- Више од 15 процената становништва се доселило из иностранства у задњих 15 година. По овоме су само Луксембург и Швајцарска испред Немачке. До душе, овде су урачунати и Немци-повратници, али њихов број чини уобичајено око петине укупног броја миграната.

- 27 процената Немаца завршава факултете или више школе, а тај проценат међу мигрантима је само 9,6. Ако се претпостави да је у овом броју и добар број страних студената који често немају дозволу да остану у Немачкој и раде, онда је слика још поразнија.

- Друга генерација миграната показује генерално лошије резултате у образовању него прва. Нажалост, овде немам прецизне податке. Ко хоће, може да ми верује на реч, као што сам и ја веровао ауторима текстова који ово констатују.

Управо су задња два податка разлог за овај текст, а његова сврха је да онима који размишљају о доласку у Немачку или су овде са малом децом укаже на нешто што није само основна егзистенција, зарада и лична каријера. Додатни разлог је моја узнемиреност начином на који званична политика тумачи ове и још неке студије, а њихов основни закључак је укратко:

„Мигранти у Немачкој имају слабији „социјални састав“ и не показују довољно жеље да се интегришу у систем. Њима у интеграцији треба помоћи, али систем не треба мењати.“

Под овим се првенствено подразумева интеграција у образовни систем који је направљен тако да се селекција међу децом врши већ после 4ог разреда основне школе на основу препоруке учитеља или учитељице и оцена из математике и немачког језика. Наравно да одређен број деце са којом се ради код куће од самог почетка могу без проблема да прескоче ову препреку и да се упишу у гимназије из којих им је пут ка универзитету отворен. Али, да ли родитељи „слабијег социјалног састава“ који раде на траци у фабрици или у пекари, раде са својом децом од самог почетка? Да ли двојезична деца достижу исти ниво језичке компетенције у оба језика са 10 година као једнојезична? Да ли једна особа може непристрасно да одлучи о судбини једног десетогодишњег детета? Да ли ће мој акценат да буде камен око врата мом детету у случају да је питање „или-или“? Да ли тај који каже „социјални“ састав у ствари мисли „генетски“ састав?

Јер, да будемо искрени, образовање је највеће наследство које можемо да оставимо својој деци и нешто што ни бомбе, ни ратови, ни пендреци не могу да им узму. Добар део разлога што сам овде и јесте то што смо проценили да ће том малом бићу бити боље да се стартује у систему који има више могућности избора, а, мислисмо, увек може да се врати. То да могућности избора нису реално исте за све, види се тек када неко време прође. Могућност повратка је такође скучена, јер веза са друштвом овде је за дете јача него са оним где треба да се врати. Материјални момент после неког времена престаје да буде пресудан, али је, нажалост, увек битан. Немачка је још увек место где се кроз свакодневицу може предвидиво и релативно удобно шуњати.

Опет верујем, кад-тад промениће се и тај образовни систем, јер она прва статистика говори да се образовани људи у Немачкој у следећих 10-20 година морају или створити или увести или, што је највероватније, и створити и увести да би се очувала прастара популација и комплетан социјални и пензиони систем сачувао од урушавања. Многи добронамерни и компетентни људи то виде и наглашавају, али њих добар део масе неће и не жели да чује. А политичари су ту да подилазе маси. Додатни проблем је што и маса постаје све чангризавија и маторија, а стара добра времена и њихови системи вредности добијају на гланцу у сећању. Опет се улази у петљу чији је излаз тешко предвидети... Déjà-vu.

Као дете сам се нервирао када би Драган Пантелић истрчавао са гола само да би промашио лопту. Сада знам да је правилна процена у доброј мери ствар случаја и да идеална решења не постоје. Значи, остаје нам борба и рад, а и Панта је знао да да гол преко целог терена. И то једном Енверу Марићу. Ако је могао он да буде велики уз све корекције, можемо и ми.

Армандо Родригеш де Ша није доводио ни жену ни децу у Немачку. Четири године је радио за грађевинску фирму „Густав Епле“ из Штутгарта. Потом се вратио у Португал, где је после кратког времена умро од болести на плућима. Његов моторчић се и данас може видети у Музеју миграција у Бону. Фирма „Густав Епле“ гради и даље. Врло често, старачке домове, ређе школе и факултете. Финансијски нису никад боље стајали.

Корисни линкови: www.destatis.de, www.bundesregierung.de, www.angekommen.com,