Црно-бела Африка

МЕЂУНАРОДНИ ПРЕГЛЕД

ПОЧЕТАК 2008. У АФРИЦИ много је другачији него што га је најављивала 2007. Док се минуле године говорило о „афричкој ренесанси“ – просечан економски раст био је већи од пет одсто, многе земље су први пут имале праве вишестраначке и фер изборе – у последњих 40 дана вести са овог континента су поново црне. Међуплеменско послеизборно убијање у Кенији, јуриши побуњеника на председничку палату у Чаду, хуманитарна трагедија на западу Судана, хиперинфлација у Зимбабвеу... Да ли то значи да на мапи Црног континента нема светлих тачака?

Не баш. Лоше вести које однедавно долазе из Африке углавном су (са изузетком Кеније) поновно распламсавање старих жаришта. Чад и Судан су годинама већ најнестабилније и најнасилније земље тог дела света.

Чадска побуна се смирила тек кад је Француска сасвим озбиљно запретила интервенцијом у својој бившој колонији, у којој још држи око хиљаду војника. Деби, који је већ 17 година на власти, стари је пријатељ Париза (а у новије време и савезник Вашингтона). У Чаду је, треба се подсетити, пуне три деценије од стицања независности (1960) беснео грађански рат. Све страсти се нису потпуно смириле, а да се трвења поново не распламсају у велики пожар требало би да обезбеди – нафта. Конзорцијум од две америчке компаније инвестирао је 2,7 милијарди долара у истраживања испод чадског песка где се по проценама налази око милијарду барела.

СУДАН је пак најупечатљивији пример да је Африка у ствари црно-бела. Иако је у вестима због трагедије у Дарфуру, на западу земље, где је од 2003, у етничко-верским сукобима погинуло више 300.000 људи, Судан је најдинамичнија афричка економија. Економски раст је у 2007. био већи и од кинеског – 12,8 одсто. Наравно, захваљујући нафти – прошлогодишњи приходи од њеног извоза су премашили четири милијарде долара.

Иако се погрому у Дарфуру не назире крај, Судан је (39 милиона становника) успео да компромисом оконча свој претходни грађански рат на југу који је вођен још од 1983. и који је немуслиманском становништву дао право да се 2011. на референдуму изјасни о евентуалној независности.

Исламистички режим у Картуму је бруталан и као такав осуђиван од западних демократија и не баш популаран код куће, али толерише критике у штампи, опозиционе партије – и опстаје на власти преузете пучем још 1989.

КЕНИЈА ЈЕ ПОСЛЕИЗБОРНИМ ХАОСОМ задала ударац Западу, коме је била модел-држава на континенту и регионални ослонац. Земља која је центар трговине и финансија источне Африке у једном моменту као да је кренула путем који води ка репризи међуплеменског покоља у Руанди 1994 – али срећом, после пет седмица сукоба у којима је хиљаду људи погинуло, а око 300.000 расељено, табори два председничка аспиранта почели су да разговарају.

ЗИМБАБВЕ СВЕ ДУБЉЕ УПАДА У ЕКОНОМСКИ ПОНОР. Званична инфлација у 2007. достигла је вртоглавих 6.000 одсто (цена карте у градском превозу је већ пет милиона зимба долара). Хиперинфлацију, по нама познатом сценарију, прате несташице горива, основних намирница и слично. Роберт Мугабе (84), који је на челу државе још од стицања независности од Британије, 1980, управо је на конгресу партије, без дебате, предложен за нови председнички мандат, али је на видику и изазивач који му је до јуче био саборац.

ДУХОВИ КОЛОНИЈАЛНЕ ПРОШЛОСТИ видљиви су на целом континенту – довољно је бацити поглед на мапу са границама које су повлачене лењиром. Бивше метрополе су предале политичку власт, али су задржале економске позиције. Афричка богатства – нафта и гас, драго камење, руде и дрво – и даље путују на Запад, али последњих година у Африци је и нова муштерија, партнер и савезник: Кина.

АНГАЖМАН КИНЕ ЈЕ ДРАМАТИЧНО ПОРАСТАО у последњих неколико година, и то је једна од великих промена на позорници међународне политике после хладног рата. Према речима кинеског премијера Вен Ђијабаоа, трговина између Кине и Африке ће до 2010. достићи сто милијарди долара, са око 50 милијарди које су остварене у 2007. То ће бити десетоструки пораст у само једној деценији, што значи да ће Кина претећи и Европу и САД као највећи трговински партнер, бар кад је реч о подсахарском делу Африке, у којој данас послује око 800 кинеских државних компанија. Кинези и купују и продају и инвестирају – и не маре много за карактер локалне политике.

Страно (ре)позиционирање – западно или источно, свеједно – могло би да буде кључ за разумевање многих догађаја у разним крајевима Црног континента. Као и увек, интереси су ти који чувају пријатеље или охрабрују непријатеље.