Из Вршца у Галицију

Лазар Продановић, рођен у Иђошу 1895. године, оставио је иза себе необјављене мемоаре из Великог рата. Отац му је био свештеник, а мајка учитељица. Први светски рат је избио баш када је Лаза завршио шест разреда гимназије. Ускоро је и мобилисан у 7. мађарски хонведски пук. Војевање овог Иђошанина претвориће се у праву авантуру из које ће Продановић једва извући живу главу, потуцајући се по војиштима и казаматима од Украјине, Бугарске, окупиране Србије па све до фронта на Пијави. Захваљујући љубазности његових потомака, објављујемо избор из мемоара Лазе Продановића.

„Маја месеца 1915. године, као поданик некадашње Аустроугарске монархије, регрутован сам са младићима од 17 и 18 година и са старцима у народну устаничку војску, у мађарске хонведе у Вршцу“, забележио је Лаза Продановић у својим сећањима на дане мобилизације. У његовом родном Иђошу мобилизација је почела 26. јула 1914. године. А када је 28. јула стигла вест да је Аустроугарска објавила рат Србији, многи иђошки регрути су већ били одведени на фронт. Лаза Продановић је регрутован током 1915. године у групи младића који су генерација 1895–1897. године. Тачан број иђошких регрута се не може утврдити, али се претпоставља да их је до почетка 1917. било око 300.

„У септембру 1915, био сам одређен за чету која је потпуно опремљена била и спремна за полазак на бојиште – на руски фронт”, сведочи Продановић у својим необјављеним мемоарима.

„Предосећали смо да нам предстоји борба са Русима. Нама, српским војницима, нимало нам није било стало до тога, јер ми смо волели Русе. Скоро сваки од нас потајно је гајио наду да се приликом борбе на неки начин, по могућству, домогне (пребегне) к њима (Русима).“ Група регрута из Вршца у којој је био Продановић пребачена је 13. септембра на Источни фронт, где су доспели у околину града Броди, област Лавова у данашњој Украјини. Током 1914. године у Галицији су вођене жестоке борбе аустроугарских и руских армија у којима је, током прве године Великог рата, ратна срећа била час на једној, час на другој сукобљеној страни.

Већина иђошких и вршачких регрута упућивана је 1915. године баш у Галицију, где су се очекивале нове борбе. „Чим смо изашли из воза, по пријатном сунчаном дану, чули смо у даљини потмулу канонаду топова“, забележио је Продановић. „После краћег одмора и попијене кафе, у колони двојних редова, кренусмо даље према фронту. Улогорисмо се заједно са више приспелих чета као дивизијска резерва једне хонведске дивизије, која се налазила ту на фронту у саставу једног аустроугарског корпуса. Овде се већ догађало да смо чули онај злокобни хук шиштеће гранате кроз ваздух, која би прелетела преко нас и експлодирала негде у позадини“.

Остали су под шаторима од 20. до 24. септембра, када је наређено да дивизија крене у правцу фронта. „Али тек што изађосмо из села, онако у колони двојних редова, одједном се осу на нас жестока паљба из пушака и митраљеза. Нисмо имали времена ни да се развијемо у стрелце, него смо само чули команду „фекеђи” (лези!). Полегасмо на меко земљиште, на кромпириште где се још налазио неизвађен кромпир. Јаук са свих страна.

Један до мене јаукну ’Јао, мајко моја!’“ и ућута. Ја нисам смео главу подићи... Ова убитачна ватра трајала је око 20 минута и прилично нас је десетковала. Када се стишала, почели смо се укопавати, али ускоро отпоче и артиљеријска ватра од стране Руса од које је много страдала позадина... Ја сам се згрчио у плитко ископаном рову. Само сам чуо звекет куршума (који су ударали) нож на мојој пушци, која је лежала крај мене у рову“.

Одједном, паљба је престала. Све се утишало. „Завладала је гробна и застрашујућа тишина. Ми се придигосмо и настависмо са укопавањем. Ноћ већ паде. Месец провирује, па се с времена на време може видети наша рововска линија и војници у рововима како ашовчићима избацују земљу из ровова. До поноћи, ровови су били ископани до рамена. Ноћ је била тиха. Многи су у рову дремали... Ја се наслоних на земљани зид рова, задремах и као да сам нешто и сањао... Пробуди ме нека галама, жагор који се приближавао. Ја и мој друг крај мене, придигосмо се да извиримо, кад угледасмо изнад рова два војника са пушкама на готовс, који су нам се приближавали. Чим нас приметише, одмах повикаше: „Сходјел, скореј, скореј!

Хтедоше и пуцати, али ми повикасмо:

„Не стрељај, батушко!“

Дигосмо руке и изађосмо из рова.

Уместо пребега, постали су ратни заробљеници.